Showing posts with label Putovanja. Show all posts

"Nacionalna Geografija" je na svom Tviter profilu "Nat Geo Travel" nedavno obajvila promotivni video u kome Bosnu i Hercegovinu predstvalja kao atraktivnu turističku destinaciju.
Mostar

Snimak prikazuje prirodne i urbane lepote ove susedne države. 

"Priroda i arhitektura žive u harmoniji u Bosni i Hercegovini, nudeći veličanstvene planine, predivne vodopade i ruševine srednjovjekovnih dvoraca koje treba istražiti", navodi se u snimku. 

Post na Tviter profil "Nat Geo Travel", koji prati oko 6,7 miliona korisnika, dobio je veliki broj pozitivnih komentara.


Jedan od najvećih spomenika kulture u Indiji, Tadž Mahal, planira da ograniči posetu turista na tri sata po osobi kako bi izbegla preveliku gužvu na ovoj lokaciji.

Ogromna grobnica od belog mermera, koja se nalazi na UNESKO-voj listi Svetske kulturne baštine, tokom vikenda privlači najmanje 50.000 turista dnevno.

– Ljudi ponekad provedu ceo dan u poseti Tadž Mahalu. To dovodi do situacije da se sakuplja preveliki broj turista – reklao je DN Dimri, predstavnik za medije Arheološkog nadzornog društva Indije, pod čijom je upravom Tadž Mahal.

Meru ograničenja vremena posete uvode kako bi kretanje turista moglo da se prati jer se broj posetilaca iz dana u dan povećava, a to može dovesti do neželjenih nezgoda ili nesreća.

Dimri je dodao i do sada nije bilo nikakvih incidenata povezanih sa prevelikom posetom Tadž Mahalu.

Nova odredba je stupila na snagu od 1. aprila i važiće podjednako i za domaće i za strane turiste.

Oni koji su bili u prilici da upoznaju makar i jedan mali kutak ovog fantastičnog kontinenta, tvrde ja Južna Amerika mesto koje svakako vredi posetiti i istraživati.


Ona posetiocu omogućava da, u samo nekoliko dana, pliva u moru, penje se po planinama, splavari rekama, obilazi i istražuje brojne drevne ruševine - i da, ako putuje sam, usput sretne druge avanturiste sličnog cilja i duha.

A oni koji su imali prilike to da iskuse, ističu da je Južna Amerika čak i mnogo zahvalnija za samostalno putovanje, nego što bi se to na prvi pogled moglo pomisliti.

Duž puta koji od Čilea vodi do Kolumbije nalaze se neke od najpopularnijih atrakcija na tom kontinentu.

Tu je moguće iskusiti vožnju džipom od San Pedra de Atakama u Čileu do Ujunija u Boliviji, tokom koje se prolazi kroz karakteristična prostrana slaništa.


Ko se upusti u ovu avanturu, nipošto ne propušta priliku da sačeka izlazak sunca u Maču Pikčuu, svetom gradu Inka lociranom na najvišem delu istočnih Anda. 

A mnogi iskoriste i priliku da se biciklom spuste niz padine vulkana Kotopaksi u Ekvadoru. Po dolasku u Kolumbiju, idealno mesto za odmor je Kartagena, šarenoliki grad boemske atmosfere koji obiluje veoma dobrim hostelima. 

Išli sami ili u društvu, Južna Amerika je mesto beskrajnih avantura.

Julija Mozgava
Julija Mozgava Foto: Privatna arhiva

Srbija u mojim očima izgleda kao nesigurna devojka kojoj treba nekoliko reči pažnje i mnogo više samopouzdanja. U očima jedne Poljakinje, naša zemlja je nezamenljivo mesto ispunjeno pozitivnim i otvorenim ljudima kojima je glavna preokupacija da se kao gost osećate lepo. Možda su ovo reči koje ćete čuti od gotovo svakog stranca, ali Julija ima dokaze, i nije baš običan stranac.

Probaću da ne komplikujem mnogo, mada je čitava priča oko Julije jedna velika zavrzlama. Živela je u Holandiji, Rumuniji, Brazilu. Praltično je živela u više zemalja nego šta sam ja posetio. Fleksibilna je i sa poslovima, iako je završila Univerzitet za kulturu. Ne plaši se posla a u slobodno vreme uči jezike, čita travel magazine i bavi se proučavanjem biljaka od kojih pravi lekovite čajeve za sebe i prijatelje. Već vam je jasno da joj slobodan duh ne dozvoljava da bude u jednom mestu. Otuda i njena ljubav prema avanturama.

Kako kaže, Srbiju je posetila čak osam puta, a njeno putovanje Evropom, kasnije i Južnom Amerikom počelo je upravo u Srbiji. Julija sada živi u Amsterdamu ali je većinu svog adolescentskog života provela u "backpacking-u" širom sveta, njen rodni grad se zove Srem. Priču počinje svojim impresijama o ljudima kada je prvi put kročila u našu zemlju. Sama činjenica da i dalje nismo pod tolikim uticajem zapada i da smo, kako sama kaže, srećom, siromašni - to mnogo donosi našoj tradicionalnoj kulturi. Toplinu koja se oseća među ljudima poredi sa Brazilom, upravo zbog čitave finansijske situacije.




- Kada ste siromašni, više brinete o drugima, ljudi su češće na ulicama i stalno se nešto dešava, nikada nije dosadno. U Poljskoj je tako bilo pre 20, 30 godina. U Holandiji nije ni blizu takva atmosfera, ne poznajete prvog komšiju, svako brine svoju brigu i jako je hermetično. Oduvek sam želela da posetim Guču i nakon toga sam se vraćala Srbiji kad god bih imala priliku - priča Julija Mozgava (27)  

Julija na festivalu trube u Guči Foto: Privatna arhiva 

Najzanimljivija stvar u priči sa Poljakinjom je kada shvatite da je obišla našu zemlju uzduž i popreko. Za neka mesta ni ja sam nisam čuo, a siguran sam da poznaje više istorije od većine nas. Za osam puta koliko je bila kod nas, jezik je naučila skoro kao maternji i to joj je mnogo pomoglo. Kaže kako se naši ljudi oduševljavaju kada čuju strance dok pričaju srpski. Na obližnjoj tezgi je kupila šajkaču a jedna baba joj je dobacila "Kao prava Srpkinja", kaže da joj je to jedan od najdražih komplimenata.

- Srpski jezik je donekle sličan poljskom, ali morate da ga pričate iz srca, a pošto ja verujem u reinkarnaciju, sigurna sam da sam u prethodnom životu živela u Jugoslaviji, jer sa Srbijom osećam povezanost kakvu nisam osetila ni sa Poljskom. Ranije su svi govorili da izgledam kao da sam rođena u Srbiji, sada više ne jer imam kraću kosu. Ali, jedno vreme dok sam živela u Holandiji svi su mislili da sam sa ovog podneblja - nastavlja priču.

Prosto je neverovatno kada shvatite koliko je mesta obišla, pa čak je našla i kafić u Požegi nazvan po njenoj omiljenoj knjizi - "Mali princ".

Ništa joj ne promiče Foto: Privatna arhiva

Pošto na putovanja ide kao putnik-stoper, samo nekoliko puta se vozila autobusom. Sve što nosi je jedan veliki planinarski ranac na kom je savijen šator i to je apsolutno sve. Uzimajući u obzir da je tako obišla Evropu, tvrdi da kod nas nikada nije imala neprijatnih situacija, čak ni kada je pešačila do duboko u noć. Više puta joj se desilo da joj ponude prenoćište i hranu kako bi ujutru mogla da nastavi putovanje. A tek o tome koliko je zanimljivosti... Osetio sam se malo manje Srbinom kada je počela da priča o mestima koje je čekirala na svojoj mapi. Od Beograda, Kopaonika, Zlatarskog jezera, Kuršumlije, Golupca, pa sve do Kosova, ne postoji neko znamenitije mesto koje nije videla.

- Golubac me je oduševio. Toliko istorije i spomenika... Dunav je tako divlji u tom predelu, i što je zanimljivo, jedan od poznatih poljskih vitezova Zaviša Čarni je umro baš u Golupcu. Ima čak i posveta napisana na poljskom i srpskom jeziku - priča Julija i dodaje da ništa manji utisak nije ostavio ni Gamzigrad.

Gamzigrad Foto: Privatna arhiva 

- Ja nisam religiozna osoba, više se oslanjam na spiritualne emocije i energiju. Ali, to je u principu ista stvar. Srpska kultura je mnogo povezana sa religijom, npr. kada pijete uvek se prekrstite. Kada imate takvu energiju oko sebe, dovoljno je da znate pet reči i vrlo lako žete naći prijatelja u Srbiji. Zaboravlja se najvažnija činjenica koja je zapostavljena. Ljudi u Srbiji moraju biti ponosni na činjenicu što zemlja nije toliko razvijena, to bi ih zatvorilo u kuće u velikom broju. To se stalno zaboravlja jer ljudi iz večih država Evrope beže na mesta na kojima će biti sami sa prijateljima, jer su neprestano vezani za posao i ne mogu da dišu. U Srbiji nije tako. Odete u kafanu i izađete sa novim prijateljima.
Srbija kroz objektiv Poljakinje Foto: Privatna arhiva 

Naravno, kakva bi to Srpkinja bila da ne pomene stvari koje je vezuju za našu zemlju. Nema potrebe da preterano razmišljate jer je u pitanju hrana. A šta drugo? Slatko od dunja, burek, ljuta paprika, kajmak, ratluk od ruže, rakija od dunje, slatka kafa iz džezve, sve je to neodoljivo vraća u dane kada je boravila ovde. Dva najbolja filma su joj "Kad porastem biću Kengur" i "Smrt čoveka na Balkanu" jer sjajno opisuju kako srpsko društvo funksioniše.

Dođi nam ponovo, Julija! Foto: Privatna arhiva

- Bilo bi lepo kada bi neko Srbima pokazao da je to stvar na koju treba da budu ponosni jer zapadnjaci to nikada neće znati i to će ih stalno privlačiti. Osećanje da ste kod kuće uvek čine ljudi, ne država - poručuje nam srpska Poljakinja za kraj.

Izvor: Noizz.rs

Ovu tvrđavu podigao je verovatno knez Lazar Hrebeljanović tokom sedamdesetih godina XIV veka. On, kao i njegova supruga Milica, izdavali su povelje unutar zidina ovog grada kojeg je njihov sin Stefan kasnije dodelio velikom junaku Kosovske bitke i čelniku Radiču Postupoviću, za čije se ime Koznik najčešće i vezuje. U pitanju je, naime, glasoviti Rade Oblačić iz narodnog predanja

Koznik, srpska srednjevekovna utvrda podignuta za kneževanja Lazara Hrebeljanovića u drugoj polovini XIV veka. Foto: Wikimedia Commons/Mladen Tošev

Teško je čitati o srpskom srednjevekovlju a ne razmišljati o tome šta bi bilo da je bilo, da Turci nisu nagrnuli i zaposeli ove prostore, učaurili ih u vremenu te zaustavili naš i razvoj svih ostalih balkanskih naroda. Još je teže kada bacimo pogled na fizičke ostatke tog našeg "zlatnog doba" i pomislimo da bi, da nije bilo Osmanlija, to danas bila neka izvanredna stara vlastelinska palata umesto prostih ruševina.

Tvrđava Koznik — smeštena na kupastom bregu sa oštrim stenama na tri strane koje onemogućavaju prilaz, na 921 metru nadmorske visine, oko osam kilometara zapadno od Aleksandrovca i desetak kilometara severno od Brusa — rađa upravo takve melanholične misli.

Podignuta je verovatno za vreme kneza Lazara Hrebeljanovića, tokom sedamdesetih godina XIV stoleća; zaključak je to koji naučnici izvode iz činjenice da su u Kozniku otkriveni tragovi gradnje u moravskom stilu, ali i činjenice da je upravo "u plemenitom gradu Kozniku" knez Lazar 8. avgusta 1381. godine izdao povelju najvažnijem svetogorskom manastiru Velikoj Lavri.

Pogled sa Koznika, srpske srednjevekovne utvrde podignute za kneževanja Lazara Hrebeljanovića u drugoj polovini XIV veka. Foto: Wikimedia Commons/ManeI21

Kneginja Milica boravila je u Kozniku sigurno 1402. godine, a tri godine docnije baš iz njega ona 12. septembra izdaje povelju Dubrovčanima "sa Rasine, kada se gospodin despot ženjaše"; Rasina je reka koja teče podno Koznika, kao naziv oblasti oko njega (danas Rasinski okrug), pa se često u ono doba koristila i kao metonim za sam grad.

Pomenuti gospodin despot je, dakako, njen vlastiti sin, Stefan Lazarević-Hrebeljanović koji je i sam te iste 1405. godine izdao dve povelje svom velmoži Radiču Postupoviću kojemu je dodelio Koznik, sva sela oko njega, i crkvu na Grabovničici.

Vlastelin Radič Postupović je čovek čije se ime u narodnom predanju najčešće i vezuje za sam Koznik. Pošto je vrlo verovatno da većina naših čitalaca upravo prvi put u životu čuje za njega, valja napomenuti da je u epskoj našoj poeziji zapamćen kao Rajko od Rasine ili, mnogo poznatije, kao Rade Oblačić odnosno Oblačić Rade (moguće je stoga da je Oblačić bilo prezime čitavog njegovog roda, dok bi onda prezime zabeleženo u povelji sugerisalo da je bio sin nekog Postupa). Sada se sećate, zar ne?

Pogled na Koznik, srpsku srednjevekovnu utvrdu podignutu za kneževanja Lazara Hrebeljanovića u drugoj polovini XIV veka, sa vidikovca u daljini. Foto: Wikimedia Commons/Godgivemeeverythingiwant

Uglavnom, Koznik je utvrda nepravilnog oblika koja prati konfiguraciju zemljišta na kojem se nalazi. Najveća dužina njegova je 58 metara, a širina 44; poseduje osam kula kvadratne osnove, od kojih je jedna, ona na severu, donžon-kula (takozvana poslednja linija odbrane, najsnažnija kula, utvrda u utvrdi).

Pored donžon-kule, koja se nalazi na najvišoj tački brega, postoji još jedna oveća kula, a njihova veličina ukazuje na to da su imale i stambenu ulogu. Tvrđava je imala cisternu za atmosfersku vodu sa četiri filter-bunara, a imala je i podgrađe ispod južne strane, gde je u tim davno prohujalim vremenima živelo civilno stanovništvo.

Elem, Koznik je dopao osmanlijskih šaka 1439. godine, ali je ubrzo vraćen despotu Đurđu na osnovu odredbi Segedinskog mira 1444. No, samo deceniju kasnije Turci ga ponovo zauzimaju tokom pohoda na Kruševac, a neprestano pomeranje granica Otomanske imperije duboko na zapad i sever, ne utiče na značaj Koznika. Dapače, obližnje selo Strelar je i početkom XVI veka godišnje isporučivalo turskoj posadi u Kozniku 30.000 strela.

Viteške igre u Kozniku, srpskoj srednjevekovnoj utvrdi podignutoj za kneževanja Lazara Hrebeljanovića u drugoj polovini XIV veka. Foto: Wikimedia Commons/ManeI21

Ta se turska posada nalazila u Kozniku i 1689. godine kada su srpski ustanici — u sklopu Velikog turskog rata koji je Sveta liga na čelu sa Austrijom pokrenula nakon razbijanja Opsade Beča 1683. i doprla duboko u srce Balkana — osvojili grad, kao što su učinili i sa Magličem.

Nažalost, ova vojna propada i Srbi moraju da se povlače zajedno sa austrijskom vojskom, zbog straha od turske osvete (mi smo svim srcem i dušom podržavali sve habzburške napore da se naše lepo poluostrvo napokon oslobodi od otomanskog jarma). Ipak, dok je Rasina bila slobodna jedan je austrijski oficir nacrtao plan utvrđenja i nazvao ga "Schloss Koznica" i "Cosnicher Schloss": lepo zvuči i na nemačkom, morate priznati.

Sedamdesetih su godina vršena arheološka iskopavanja, kao i konzervacija, ali od tada nažalost ništa. No, kako mi prema sopstvenoj istoriji, tako i ona prema nama. Doduše, nije sve tako crno: danas se svake godine na Kozniku o danu Svetog Pantelejmona 9. avgusta održava narodni sabor, likovno-pesnička kolonija i viteške igre. Koznik polako ali sigurno, zauzima mesto koje mu pripadaa.

Foto: Pixabay.com/Felix_Broennimann

Švajcarsko mesto Albinen, smešteno u u kantonu Vale, izgleda kao iz bajke. A ništa manje bajkovito ne zvuči ni da su gradske vlasti spremne da plate 25.000 franaka ukoliko se preselite ovde.

Ovo selo u kojem trenutno živi 240 stanovnika jedno je od mnogih u Švajcarskoj koje poslednjih godina doživljava veliko iseljavanje stanovnika. Iako u selu postoje brojne vikendice, stanovnici, pogotovo mlađe porodice, odlaze iz sela.

Samo u poslednjoj godini selo su napustile tri porodice s osmoro dece pa je lokalna vlast bila prisiljena da zatvori seosku školu.

Stanovnici sela zahtevaju od lokalnih vlasti da učine nešto kako bi se u selo vratio život i kako bi se obezbedila budućnost i opstanak sela. Plan lokalnog veća je da porodicama ili pojedincima, strancima, koji se odluče na kupovinu ili izgradnju kuće u Albinenu, pod određenim uslovima, poklone po 25.000 franaka za svaku odraslu osobu u porodici i dodatnih 10.000 franaka po detetu.




Četvoročlana porodica, prema tom predlogu, dobila bi bonus u vrednosti od 70.000 švajcarskih franaka.

Ali, postoje i uslovi koje je potrebno ispuniti. Odrasle osobe moraju biti mlađe od 45 godina i pristati na život u selu u trajanju od najmanje 10 godina. U kupovinu ili izgradnju kuće treba uložiti najmanje 200.000 franaka tokom desetogodišnjeg perioda i nekretnina mora biti stalni dom, a ne vikendica. Novac od lokalnih vlasti dobijaju nepovratno, osim u slučaju ako neko odluči da napusti selo pre isteka roka od deset godina.

Lokalne vlasti su uverene da su ove mere pristupačne za sve.

– To je ulaganje u budućnost sela – pišu lokalne novine. Dodaju da će zajednica profitirati od novih porodica kroz poreze, ugovore o izgradnji i kupovini namirnica i svega potrebnog u seoskoj prodavnici, dok će se istovremeno u selo vratiti život.

– U najboljem slučaju će se ponovo otvoriti i škola u selu – dodaje se u novinama.

Albinen je selo koje se nalazi na 1.300 metara nadmorske visine, s pogledom u dolinu Rone. Selo se ponosi čistim planinskim vazduhom i sa puno sunčanih dana godišnje. Na samo šest kilometara nalazi se termalno odmaralište Lukerbad. U selu nema puno mogućnosti za zapošljavanje, a prvi veliki gradovi udaljeni su na samo pola sata vožnje, prenose mediji u regionu.

Powered by Blogger.