Showing posts with label Priče. Show all posts


Goran Bregović danas je jedan od najistaknutijih muzičara. Ipak, iako danas ima sve što poželi, Goran posebno pamti detinjstvo u kojem to nije bio slučaj.

- Celog života imam strah od siromaštva. Nije to kao kod nas, kad si na ulici, nemate tetku da odete na ručak, nemate ujaka da pozajmite novac. Rat je i u ratu ste u jednom danu izgubili sve što ste imali. Dugo me je držao strah od siromaštva. Ako pogledamo unazad, ja sam zbog tog straha kupovao previše stvari. Pre rata imao sam kuće, stanove, brodove, automobile. To je sirotinja koja od straha kupuje. Sada više ne brinem o sebi, imam decu, pa isti taj strah imam i za njih - ispričao je Bregović u intervjuu za magazin Stori i dodao kako se zbog svog straha trudi i da obezbedi decu.
- Dosta sam kasno dobio naslednice, pa kada si mlađi, verovatno ne razmišljaš o tome da imaš malu decu koja mogu ostati bez roditelja rano. Kao stariji, trudiš se da brineš o njima više nego mlađi roditelji. Voleo bih da znam, ako ipak umrem, da su mi one obezbeđene - zaključio je Brega za Stori.


Više cenim pisanu reč uopšte, nego svoju, reči su kojima počinje snimak intervjua s Mešom Selimovićem koji do sada nije bio objavljen.

Odjavljujući jednu od svojih emisija "Nedjeljom u dva" na HRT-u, novinar i urednik Aleksandar Stanković najavio je ekskluzivni snimak razgovora sa jednim od najvećih jugoslovenskih pisaca Mešom Selimovićem, koji je godinama bio skriven u arhivu HRT-a, prenosi B92.

"Bojim se tog svog posla. To je suviše javni posao, kao jedna vrsta duhovnog striptiza. Covek se obnažuje i uvek je nadomak tudje zlovolje, pakosti, želje za neuspehom, tako da smo mi vrlo često krivi što radimo, što pišemo. Ja sam životno sazreo za 'Derviša' i oslobodio sam se straha jer čovek oseća strah pišuci, zatvara se u sebe, ima hiljadu oklopa, nekakvih cenzura sopstvenih koje ne može da prevaziđe i onda je sve suviše stegnuto i racionalno, a dok je racionalno, prilično je slabo", kaže Selimović, objavio je Radiosarajevo.ba.




"Tek kad čovek dopusti da ono što je u njemu skriveno, instinkti koje je potisnuo nekad u životu, kad to izađe, kad dopustimo taj proces izbijanja na videlo zabranjenih osećanja, potisnutih osećanja, onda može da dode do izražaja pravi smisao i širina talenta jednog pisca", rekao je u intervjuu Selimović, a u njemu još govori o svom odnosu s Ivom Andricem i njihovim različitim pogledima na ulogu i angažovanost pisca u društvu.

Književnik, čiji romani danas mnogima predstavljaju inspiraciju i riznicu mudrosti, rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli.

Mehmedalija Meša Selimovic preminuo je 11. jula 1982, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Priča o najčuvenijoj otmici aviona u SFRJ iz prve ruke! Kako je crnogorski fudbaler "organizovao" bekstvo iz aviona na liniji Podgorica - Beograd. U avioni su bili i poznati glumci.


O najpoznatijoj otmici aviona u epohi nekadašnje velike Jugoslaviji, na letu Titograd – Beograd, ispričano je mnogo verzija ali u nijednoj nije precizno navedeno ko je na kiparskom aerodromu u Larnaki otvorio vrata izlaza za slučaj opasnosti i "poveo" putnike u bekstvo.

Vrata kroz koja je počeo beg otetih putnika JAT-ovog boinga 727-200 "YU-AKF", otvorio je današnji direktor mlađih selekcija u FSCG, nekadašnji direktor i napadač FK Budućnosti Žarko Vukčević koji je tog 26. septembra 1981. godine sa 20-članom ekspedicijom podgoričkog kluba krenuo na prvenstveni meč sa Vojvodinom u Novi Sad.

U razgovoru za MONDO, Vukčević se prisetio čuvene otmice JAT-ovog aviona nakon koje su svetski mediji, oduševljeni akcijom u kojoj su putnici namagarčili otmičare i pobegli iz letilice, između ostalog, izvestili i pod naslovom "Otmičari, nemojte kidnapovati Jugoslovene, oni će kidnapovati vas."

Otmica se desila kasno uveče nakon što je avion poleteo sa dubrovačkog aerodroma Ćilipi na koji je doletio iz Podgorice kako bi pokupio jednu grupu putnika. 

"Prošlo je 37 godina od te epizode i da se povremeno ne prisetim nekih detalja u razgovorima sa saputnicima na tom letu, verovatno bih dosta toga zaboravio. Iz današnje vizure, dosta detalja vezanih za tu otmicu izgleda komično, počev od motiva i načina na koji je ta grupica otela avion sa jednim pištoljem i nožem. Naročito nakon što smo, kasnije, saznali da su otmičari krenuli u akciju sa dva pištolja a jedan su na aerodromu bacilli. U početku je sve, ipak, izgledalo strašno, ali već nakon 15-ak minuta sve je dobilo drugu konotaciju. Znam da je teško poverovati u to, ali čitava epizoda je nakon uvodne drame u očima većine nas iz Budućnosti dobila neku drugu ne preterano ozbiljnu konotaciju”, počinje priču Vukčević.

Naš sagovornik bio je među prvima koji su "obavešteni" da je avion otet, jer je zauzeo poziciju u prvim redovima letilice.

"U to vreme nije bilo biznis klase. Sam sam u jedno od prvih sedišta tako da sam među prvima imao i susret sa otmičarima. Uperili su u nas pištolji i rekli da pređemo u zadnji deo aviona koji je bio poluprazan. Pomislio sam prvo da je reč o šali ali kad sam shvatio da nije,  pištolj koji je bio uperen prema meni delovao mi je nekako mnogo veći nego što je zaista bio", priča uz osmeh Vukčević. 

Nakon što su ga otmičari poslali u zadnji deo aviona, priseća se nekadašnji golgeter Budućnosti, pokušao je da sedne do golmana Radovana Bujića. 

"Nakon što su nas otmičari poslali u zadnji deo aviona došao sam da sednem do Bujića koji je čitao jedan od onih pisanih romana koji su se u to vreme prodavali na kioscima. Kad sam mu rekao: 'Pomeri se Buja da sjednem do tebe', odgovorio je: 'A što, čoče, ti vazda sediš napred'. Na to sam mu rekao da moram da sednem nazad jer je avion otet na šta je počeo da grohotom smeje. Kad je pročitao čitav roman, Buja je, međutim, počeo da se glasno čudi što još uvek letimo i upitao me: 'Što ne slećemo više?'. Kad sam mu odgovorio: 'Ti mi ne veruješ da je otet avion' prvi put sam u životu video kako se čoveku od šoka menjaju boje lica sve od žute do zelene", priča Vukčević, u crnogorskim fudbalskim krugovima poznat po smirenosti i u onim situacijama kada svi “gube kontrolu”, ali i po britkom humoru. 

Golman Budućnosti, srećom, nije dugo bio u šoku.

"Kad sam video da je počeo da ga obliva znoj rekao sam mu: 'Buja nije ništa strašno, ne diraju nikog vidiš, vozimo se'…”, dodao je Vukčević uz opasku da je tokom leta bilo još dosta epizoda poput opisane sa golmanom Bujićem ali ne i onih dramatičnih kakve se očekuju u sličnim situacijama.

Našem sagovorniku u sećanju se tako urezala i reakcija njegovog tadašnjeg saigrača Mirka Radinovića.

"Mirko je dugo spavao i kad se probudio žena koja je sedela do njega dala mu je jabuku i rekla: 'Evo ti sine, oteli su avion'. On je prvo zagrizao a onda mu se 'prekinuo film' sve sa komadom jabuke u ustima i počeo je da gleda okolo jer mu je valjda neobično bilo što avion prazan do pola. Onda se podigao i glasno upitao 'Jesu li oteli?', priča Vukčević.

On se seća i da mu je bilo neobično što su neki putnici mogli nesmetano da idu u toalet, dok je većina išla uz pratnju otmičara sa pištoljem.

"Vremenom smo shvatili da su ti koji su nesmetano išli u toalet bili članovi grupe koja je izvršila otmicu. Među njima je bila i žena koja je očigledno bila sa njima u kombinaciji. To smo, naravno, prijavili policiji, zahvaljujući čemu je čitava grupa bila uhapšena”, dodaje Vukčević. 


U otetom avionu bili su i glumci Miša Janketić, Žarko Laušević, Marko Nikolić, rok pevačica Biljana Petrović, narodni heroj Milan Šijan i još nekoliko poznatih ličnosti iz javnog života tog vremena.

“Pevačicu Petrović sam video jer je sedela ispred nas, ali glumce nisam. Rekli su mi da su sedeli na zadnjim mestima u repu aviona, ali ih uopšte nisam 'registrovao', između ostalog zato što sam opet imao nesreću da sam se smestio nakon otmice uz vrata kod krila koja se koriste za slučaj opasnosti”, priča Vukčević.

"Nesrećna okolnost" da je sedeo pored izlaza za slučaj opasnosti, ispostavilo se, uticala je da upravo naš sagovornik otvori vrata korz koja su putnici počeli da beže iz otetog aviona na aerodromu Larnaka.

"Sa nama je u avionu bila i jedna bolesnica koja je ležala na nosilima i kako joj se stanje pogoršalo ona je morala da bude izneta kako bi joj se pružila hitna pomoć, tako je bar rekao lekar. Zbog toga su zadnja vrata bila spuštena sve sa stepenicama. Kada su je izneli, u trenutku kada su već počeli da podižu stepenice neko je viknuo požar. Okrenuli smo se svi u tom pravcu i meni se stvarno učinilo da je buknuo požar. Kasnije se ispostavilo se da je neko zapalio mali komadić novine ali to je bilo dovoljno da se raširi dim po avionu i nastane haos. U toj frci ja sam otvorio vrata za izlaz u slučaju opasnosti, izašao na krilo, i odatle smo počeli da trčimo kako smo bili na kraju piste", priseća se istorijskog bega iz aviona Vukčević. 

I bekstvo iz aviona, priča naš sagovornik, imalo je komičnih detalja. 

"Kako sam ja izašao ispod aviona, pre mene je počeo da trči ka aerodromskoj zgradi Momir Bakrač i to cik-cak. Kad sam stigli na bezbedno, upitao sam ga: 'Što si trčao onako Momire?'.  Odgovorio mi je: 'Možda pucaju, da me ne pogode'", priča uz šeretski osmeh Vukčević i dodaje da je sličnih detalja bilo još ali da nisu baš svi za medije i javnost.

Svojevremeno jedan od najbržih fudbalera Budućnosti priznaje da je mu bekstvo nije lako palo u kondicionom smislu, iako je u to vreme bio u top formi.

“Bili smo u formi ali nije nam palo lako to trčanje preko piste jer smo bili nezagrejani a počeli smo odmah da šprintamo. Kako je avion bio skroz na kraju piste, šprint se odužio i dobro nas je sve preseklo”, objašnjava Vukčević.

Vrata kroz koja su putnici izašli iz aviona, dodaje on, nije na pravilan način otvorio što je otežalo bekstvo saputnicima koji su se provlačili iza njega na krilo aviona.

"Čitao sam uputstvo koje je stajalo u džepu sedišta,da bih znao kako se otvaraju vrata, ali u takvim situacijama čovek, valjda, nema apsolutnu kontrolu poteza pa sam, umesto da ih izbacim napolje uvukao unutra. Zbog toga su oni koji su izašli iza mene imali dosta problema da se provuku", priča kroz smeh Vukčević.


Ideja za bekstvo kroz izlaz za slučaj opasnosti rodila se, inače, još dok je avion bio na aerodromu u Atini. 

"Avion je nakon otmice punio gorivo i na atinskom aerodromu. Dok smo čekali da se ta operacija obavi, u mrklom mraku jer su u avionu bila pogašena sva svetla, Vojo Vukčević je predloži da iskočimo tu. Na taj predlog sam mu rekao: 'Đe ćemo Vojo ovde, mrkli je mrak. Ti ako si spreman, ajde kreni prvi'. Baš tada sam i uzeo i pogledao uputstvo i rekao mu: 'Evo ti kako se otvaraju vrata, samo izađeš na krilo'... Međutim, nije se odvažio da to uradi tada pa smo to realizovali tek na aerodromu u Larnaki“, objašnjava Vukčević.

On dodaje da, kada su otmičari shvatili da su potpuno izgubili kontrolu, na aerodromu u Larnaki, nisu ni pravili problem prilikom bekstva ni onim za trčanje manje spremnim putnicima od fudbalera Budućnosti. Jedini igrač plavo-belih koji se nije priključio vanrednom “treningu” u Larnaki bio je tadašnji kapiten ekipe Petar Caco Ljumović.

"On je ostao u avionu jer je jedna od stjuardesa bila njegova bliska rođaka koja ga je zamolila da je ne ostavlja. Tako da je Caco izašao iz aviona među poslednjima", završava prisećanje Vukčević uz opasku da kada su obelodanjeni svi detalji pozadine otmice, bilo mu je još jasnije da to nije bila baš preozbiljna operacija. 


Prilikom otmice JAT-ovog aviona, inače, tri dugokosa mladića iz Hrvatske su pilotu Ljubomiru Zekavici naredili da letelicu usmeri prvo ka Brindiziju, pa potom ka Izraelu. Zbog nedostatka goriva avion je sleteo na atinski aerodrom i to nakon mnogo problema jer grčke vlasti isprva nisu dopuštale sletanje, dok im je kapetan Zekavica nije poručio da će zbog nedostatka goriva, avion prizemljiti u centru grada. 

Iz Atine oteti avion krenuo je prema aerodromu "Ben Gurion" ali je nakon pretnje dva izraleska fantoma da će oboriti letelicu ako počne sletanje morao da skrene ka Kipru.

U knjizi "Otmice i udesi jugoslovenskih aviona" dr Vukosava  Balevića objavljen je kompletan spisak putnika u avionu YU-AKF. 

U ekspediciji FK Budućnosti u otetom avionu bili su Radovan Bujić, Zoran Nikitović, Slavko Vlahović, Zoran Vorotović, Miomir Bakrač, Vojislav Vukčević, Branislav Drobnjak, Zoran Batrović, Žarko Vukčević, Petar Ljumović, Mojaš Radonjić, Mirko Radinović, Dragan "Guzonjica" Vujović, Dragoljub Brnović, Vasilije Kalezić, Slavenko Kuzeljević, treneri Đorđe Gerum i Milutin Folić, dr Đuro Musić i fizioterapeut Ljubomir Radunović. 

Zanimljivost u vezi sa ovom otmicom je da je, dok je trajalo bekstvo, posada aviona pojačala do maksimuma rashladne uređaje zbog čega se kabina ispunila parom što je otmičare ubedilo da je u letelici zaista izbio požar. 

Avion su oteli Borivoje Jelić i Mirko Križić iz Bjelovara, i Milan Prpić iz Rijeke. Plan o otmici aviona smislili su navodno tokom robijanja u zatvoru Lepoglava a u akciji im je pomogao i Predrag Vidaković iz Rijeke.

Akciju je finansirao zagrebački ugostitelj Josip Valentić, a logističku podršku dobili su od Jelene Dokmanović iz Bjelovara. Veruje se da je upravo Dokmanović unela oružje na titogradski aerodrom, i potom mirno sedela među otetim putnicima sa kojima je kasnije i pobegla iz aviona u Larnaki!

Jelić je zbog otmice osuđen na osam godina zatvora, Križić na pet, Prpić na tri, Vidaković na dve, a Valentić na godinu i po. Zbog nedostatka dokaza Jelena Dokmanović je oslobođena, a Vukosav Balević u svojoj knjizi tvrdi da je dosije sa suđenja iz nepoznatih razloga spaljen 1992. godine!

Prema nekim spekulacijma u ovu akciju bila je upletena čuvena nemačke teroristička grupe Bader-Majnhof. Ovu sumnju podgrejalo je svedočenje Jelića u emisiji "Goli život" u kojem je ispričao da se u zatvoru u Nemačkoj upoznao sa "nekim ljudima" iz Bader-Majnhofa i pod njihovim uticajem odlučio da otme avion kako bi napravio skandal".

Jedan šifrovan jezik nikada nije protumačen, a zahvaljujući njemu, saveznici su pobedili u Drugom svetskom ratu. U pitanju je šifrovani jezik Navaho Indijanaca, koje je Američka vojska regrutovala 1942. godine, kako bi prenosili šifrovane poruke saveznicima.
Foto: U.S. Army / Wikipedia

Navaho jezik je veoma kompleksan, čak i za one koji su ga učili ceo život. Reči, u zavisnosti od načina na koji se izgovaraju, mogu da imaju i do četiri različita značenja, a vreme glagola je gotovo nemoguće odrediti. Sve do kasnog 20. veka jezik nije imao ni svoj alfabet i nigde nije postojao u pisanoj formi.

Za svakoga ko nije bio deo te zajednice bio je potpuno nerazumljiv. Baš zato je taj jezik postao pravi kandidat za ratničke šifre.

Tokom 1942. godine saveznici su gubili rat, Francuska je bila okupirana, a Englezi su se borili da ostanu u igri. Komunikacija između saveznika je bila veoma teška, jer su Japanci postajali sve bolji u razumevanju engleskog jezika i tumačenju šifrovanih poruka između saveznika, piše sajt All that is interesting.

Činilo se da svaki vid komunikacije saveznika ima mana. Međutim, Filip Džonston je mislio drugačije. Džonston je bio inženjer iz Los Anđelesa, koji je čitao o tome da Amerikanci imaju problem da pronađu šifrovani jezik koji će biti nemoguć neprijatelju da ga provali.

Pošto je odrastao blizu rezervata u kojem su živeli Navaho Indijanci, te je i poznavao njihov jezik, odmah je znao šta je potrebno američkoj vladi.

Posetio je zato Eliot kamp američkih marinaca u San Dijegu, gde se sastao sa poručnikom Džejmsom Džounsom i ubedio ga da šifrovani jezik koji mu nudi je najbolji i da neprijatelj neće moći da ga razume. On mu je rekao da će testirati navaho jezik i Džonston se vratio u Los Anđeles kako bi pronašao one koji ga još govore. Uspeo je da nađe jednog koji je govorio navaho jezik i engleski i sa njim se vratio u kamp Eliot.

Foto: Wikimedia / Wikipedia

Kada su uvideli da da će im navaho jezik pomoći u prenosu šifrovanih poruka, američka vlada je angažovala 30 Navaho indijanaca da im pomognu u tom poslu. Regrutovani su mladi Navaho Indijanci koji nikada nisu napustili rezervat. Neki od njih nikada nisu videli ni autobus ni avion, niti se vozili njima. Takođe nisu bili ni upoznati sa načinom života u vojsci. Disciplina marinaca je bila nešto što nikada nisu videli, i za sve to im je trebalo dosta vreme da se naviknu.

Prvi zadatak im je bio da smisle jednostavnu i lako pamtljivu šifru na Navaho jeziku koju neprijatelj neće moći da protumači.

Do avgusta 1942. Navaho Indijanci su bili spremni i poslati su na Gvadal kanal da služe pod vođstvom majora generala Aleksandra Vandergrifta. General major ubrzo je bio impresioniran njihovim umećem i zatražio je još 83 Navaho Indijanaca koji će prenositi šifrovane poruke.

Do sledeće godine, njihov broj se popeo na 200. Najsjajniji momenat su imali tokom borbe za Ivo Džimu kada su preneli čak 800 šifrovanih poruka bez ijedne greške.

- Da nije bilo Navaho Indijanaca nikad ne bismo zauzeli Ivo Džimu - rekao je major Hauard Konor.

Navaho Indijanci su u korišćeni za šifrovane poruke tokom celog rata, a do njegovog završetka u američkoj vojsci bilo je angažovano njih 421.

I dalje je njihov šifrovan jezik ostao kao jedini koji ne može da se razotkrije.



Supruga glumca Miodraga Petrovića Čkalje, Dragica, ceo život posvetila je najvećem jugoslovenskom komičaru. Bila je stalna podrška suprugu, kada se udala za Čkalju napustila je svoj posao, postala domaćića koja je pazila o porodici, a isto tako pomagala je jednom velikom glumcu da se ostvari, iskaže i uđe u srca tada čitave nacije.

Ljubavna priča Petrovića počinje davne 1948. godine na proleće kada su se venčali u tadašnjoj zgradi Doma kulture "Božidar Adžija" gde se nalazio Narodni odbor opštine Vračar. Pravi prolećni dan, grupa glumaca sa Radio-drame gde se nalazio Čkalja, Nikola Smederevac kao i poznati komičar Jovan Geco.

- Društvo je bilo raspoloženo. Dosetke i šale pljuštale su svakog trenutka. Oni koju su poslom dolazili zastajkivali su misleći da se snima neki film. Zadirkivanja na račun jednog smešnog, mršavog, vižljastog čovek postajala je sve žešća. "Ma nema govora, ona sigurno neće doći! U poslednjem trenutku se predomislila" - rekao je Ljubiša Bačić, dok se na to nadovezao Dragutin Dobračin, blizak prijatelj Čkalje.

- A što i da dođe, kada ima platu četiri i po hiljadarke! A naš mladoženja svega tri - uzviknuo je kum glumca.


Međutim u tom trenutku se Dragica pojavila na vrata u crnoj kecelji, zadihana je trčala ka grupi ljudi.

- Pa gde si, Dragice? Ovi ovde mi izvadiše "dušnik na pamuk" - rekao je Čkalja koji se tog dana oženio. Svadba je bila mala, u krugu najbližih prijatelja u jednoj kafani. Nekoliko godina posle venčanja rodio se sin, kome su nadenuli ime Čedomir.

- Sa Čkaljom sam se upoznala u Radio-Beogradu. Upoznala nas je Vukica Prica, ondašnja sekretarica redakcije. Ja sam radila u turskoj redakciji kao prevodilac, novinar i daktilograf. Bila sam blagajnik Narodne omladine, pa sam svakog meseca morala da jurim glumce da mi plate članarinu. Čkalja je često bio švorc, te sam po nekoliko puta morala da ga obilazim. Jednog dana došao je u našu tursku redakciju. Prišao mi je i upitao: "Hoćeš li da ideš večeras sa mnom u bioskop? Imam dve karte za "Jadran". Daje se odličan film, "Brucoši iz Oksforda"...". Naravno, prisala sam. Posle predstave otišli smo na kafu i dugo razgovorala. Od tada, Čkalja je svakodnevno gostovao u našoj redakciji - započela je ljubavnu priču žena Miodraga Petrovića i dodala:

- Ponekad je utrčavao u najvećoj gužvi, ali s buketom u rukama. Posle tri meseca, Čkalja mi je doneo prsten. Kupio ga je za pedeset dinara kod "Gramaga". Nažalost, u seljakanju iz stana u stan, izgubila sam tu najdragoceniju uspoemnu. U početku našeg braka stanovali smo u nameštenoj sobi u Nebojšinoj ulici. Od tada do danas selili smo se pet puta. Za svaki novi komšiluk Čkalja je predstavljao pravu atrakciju. U bilo koje vreme zvonili bi na vrata i tražili da ga vide, ili da im da autogram sa slikom - iskreno je u jednom intervju ispričala Dragica.


Želela je da se posveti porodici, te je po rođenju sina napustila posao i postala domaćica. 
- Znam šta želite da me pitate: da li sam zadvoljna životom u senci Čkaljine sjave, ili tačnije, životom za druge. A radila sam nekada, vrlo davno, kao spiker na radiju. I volela svoj posao. Ostavila sam ga radi svojih najbližih - bez žaljenja i kajanja. Sve sam investirala u tu svoju porodicu, podržavala supruga, podigla divnog sina, sada pomažem u podizanju unuka i pri tome sam imala mnogo sreće. Investicije su se vratile, vrlo sam spokojna i ni sa kim se ne bih menjala. Ne tvrdim da moj život može i treba da posluži kao "recept", ali meni odgovara, a to je ipak najvažnije - iskrena je bila supruga. I dok su mnogi mislili da čuveni komičar kod kuće sve zasmejava, istina je bila potpuno drugačija.

- Mi živimo kao svaka druga porodica. Čkalja je kao i svaki drugi suprug i otac. Prvih godina braka on je odlazio na pijacu, snadbevao kuću namirnicama, uplaćivao za ugalj i drva, brinuo kako mu sin uči. Uživa da ide na pijacu. Ali danas nema vremena. Čak ne može da pređe ulicu, a da ga neko ne zaustavi i nešto upita. Preko dana, kad je kod kuće, nastaje porodična idila. Idem u kupovinu, a Čkalja i sin spremaju stan. Pošto ja više ne radim, sama vodim ceo stan. Dok se ne vratim sa pijace, on pripremi iznenađenje: ili mi kupi cveće ili skuva kafu. Uveče, ako smo sami, Čkalja nam spremi svoj omiljeni specijalitet: poparu sa sirom. Tada utroje pričamo, a katkada Čkalja i sin, da bi me zabavio, pripreme mali pozorišni program. Naravno, po kući nastane urnebesna cika i vika - rekla je jednom prilikom supruga najpoznatijeg komičara.

Tokom bračnog staža dugog 60 godina, uvek su negovali onaj odnos kao što je bio na početku.

- Ako me pitate da li se Čkalja ljuti, da i to uglavnom zbog posla. Čim mu otvorim vrata i pogledam ga, znam da li je raspoložen ili nije. Još nikada ga odmah nisam pitala šta mu je. Ostavim ga na miru. On uđe u sobu i uzme knjigu. Znam da se tada priseća onoga što se zbilo. Kada ostavi knjigu i uzme da rešava ukršene reči, e, tada je ljutina dostigla vrhunac. Ja ćutim, i stavim džezvu za kafu. Pošto reši ukrštene reči, podignem glavu i upita: "Dragice, je li gotova kafa?". Tek tada zajedno razgovaramo o onome što ga je naljutilo - sa ponosom je pričala Petrovićeva i dodala da je glumcu porodica uvek bila najvažnija.

- Moj muž je u špici estradne umetnosti, ali porodicu nikada nije zaboravio. Malo smo zajedno, jer Čkalja uvek mora nekuda da ide. Biti uz njega i teško je, i opet lako. Ne tražimo u porodici zabavljača, pa se i njegovoj duhovnosti mnogo manje smemo od Čkaljinih obožavaoca - ispričala je svojevremeno ona o životu sa glumcem, koji je preminuo 2003. godine.

Moskva, 25. jul 1980. godine, u toku je bio sedmi dan 22. Olimpijskih igara. Vest koja je šokirala sve prvi je objavio "Glas Amerike", dok su sovjetski mediji ćutali, bavili su se samo Olimpijadom. Nisu smatrali da treba da obaveste javnost da je upravo preminuo najomiljeniji ruski umetnik.


Tužna vest se ipak od usta do usta munjevito proširila po stadionu i dva dana kasnije, 27. jula, tribine ovog najvećeg sportskog događaja su ostale poluprazne. Gledaoci su otišli da odaju poslednju počast svom idolu. Prema nekim podacima od pozorišta na Taganjki, gde su bili izloženi njegovi posmrtni ostaci, do Vagankovskog groblja, napravljen je red dugačak desetak kilometara, a u njemu je bilo oko milion ljudi.
Vladimir Visocki (1938-1980) jedan od najvećih ruskih umetnika svih vremena, koga je vlast bivšeg Sovjetskog saveza uglavnom ignorisala i koji je umro u Moskvi iscrpljen od alkohola i droge, rođen je na današnji dan pre 80 godina.

Njega je još kao dvadesetogodišnjaka ga je privukla gluma, kada je počeo da igra u pozorištu "Aleksandar Puškin", ali pravu glumačku i svaku drugu slobodu osetio je kada ga je 1964. godine reditelj Jurij Ljubimovov pozvao da dođe u pozorište na Taganjki.


Tu je Visocki prv put došao na naslovne strane svojim zapaženim nastupima u glavnim ulogama u Šekspirovom “Hamletu” i Brehtovom "Životu Galileja". U to vreme se pojavljuje i u nekoliko filmova, u kojima su se našle i njegove pesme. Tako je i u Crnoj Gori 1974. snimao film režisera Vladimira Pavlovića “Okovani šoferi” u kome je igrao jednu od glavnih uloga.



Dve godine kasnije beogradska publika je mogla da ga gleda na 10. Bitefu sa tada nagrađenom predstavom “Hamlet”. U to vreme za predstave u teatru "Taganjka" u kojima je on nastupao nisu mogle da se nabave ulaznice.

Pesme je počeo da piše 1960, pod uticajem Bulata Okudžave, a ubrzo je počeo i da komponuje muziku na svoje stihove. Izvodio ih je prvo stidljivo, za uži krug ljudi, a kasnije se taj krug sve više širio.

Pošto većina njegovih pesama iz tog perioda nije dobila službeno priznanje od državne diskografske kuće koja je tada imala monopol na izdavanje ploča, oko Visockog se stvarao kult, a njegova popularnost je rasla, pogotovo dolaskom kasetofona u Sovjetski savez, kada je njegova muzika je postala dostupna širokim masama zahvaljujući presnimavanju kaseta sa njegovih najčešće tajnih, ilegalnih nastupa. Inače, diskografka kuća “Melodija” je objavila njegov prvi album tek tri godine pre smrti, a pre toga samo nekoliko singlova.



Razlog zašto su ga ignorisali bio je vrlo jasan, Visocki je postao prepoznatljiv po načinu pevanja ali i stihovima koji su ironičnim uličnim žargonom komentarisali socijalna i politička dešavanja. A pevao je mnogo i o ratu, zatim prijateljstvu, ljubavi, mangupima, moralnim dilemama... Uprkos ovoj vrsti cenzure njegove stihove slušali su milioni sovjetskih građana u svim delovima države.


Umeo je Vladimir Visocki da uživa u plodovima ove slave, počeo je da uživa u luksuzu, vozio je mercedes i imao je tri braka, a poslednja supruga bila je francuska glumica beloruskog porekla Marina Vladi, sa kojom je proputovao svet, upoznao slavne svetske glumce i muzičare, te je dobio nadimak "Ruski Bob Dilan".

Marina Vladi

Ovakav način života sve više ga je uvlačio u alkohol i mnoge njegove pesme iz sedamdesetih godina direktno ili metaforički govore o alkoholizmu, ludosti, opsednutosti. To je bilo i vreme vrhunca njegove popularnosti pa ni diskografska kuća više nije mogla ignorisati njegovo postojanje. Objavili su mu pesme koje su tada već milioni ljudi znali napamet.

Istovremeno je dobio i zvanična priznanja kao filmski glumac, ali za život je zarađivo na koncertima. Većinu tog novca je trošio na alkohol i razne droge. Supruga Marina ga je molila da prestane da pije, da se okane droge, a on je odgovarao da je to usud pesnika.

Sahranjen je Vagankovskom groblju u Moskvi

Sve je to dovelo do propadanja njegovog zdravlja i smrti u 42. godini. Prema zvaničnim podacima „smrt je nastupila nakon infarkta i gušenja sopstvenim jezikom, usled teškog trovanja alkoholom”.

Posthumno ga je odlikovala sovjetska vlada, a tri decenije posle smrti izabran je za drugog najvažnijeg Rusa 20. veka, odmah posle Gagarina.

Vremeplov - Nelson Rokfeler i njegova žena Hepi u javnosti su bili srećan par 


Nelson Rokfeler, bivši potpredsednik SAD, umro je 20 minuta nakon ponoći 26. januara 1979. godine od srčanog udara za svojim stolom u Centru Rokfeler, radeći na knjizi o svojoj umetničkoj kolekciji. Tako je bar tvrdila zvanična verzija.

U stvarnosti, Rokfeler je u trenutku smrti ležao na leđima, bez cipela, u tajnom apartmanu sa ženom mlađom od njega skoro 50 godina. A pošto je bio jedan od najuglednijih ljudi Amerike, bivši potpredsednik SAD i guverner Njujorka, nije čudno što je Hju Morou, portparol porodice Rokfeler, hteo da izmeni okolnosti smrti.




Nelson Rokfeler i njegova žena Hepi u javnosti su bili srećan par. Kako bi izgledalo da se sazna da je takav čovek proveo poslednje trenutke života sa 25-godišnjom plavušom koju je finansirao?

Nažalost po Moroua i porodicu Rokfeler, istina je ipak izašla na videlo kad su mediji shvatili da se zvanična priča ne poklapa sa policijskim izveštajem. Ispostavilo se da je Morou bio maštovit, ali nemaran u stvaranju alternativne stvarnosti.

Nešto pre 11 sati uveče, 26. januara, Nelson Rokfeler se srušio u apartmanu u centru Menhetna. Zatečen je sa mladom plavušom, pomoćnicom Megan Maršak, s kojom je “nesumljivo bio intiman”, kako je pisalo u policijskom izveštaju. Ona je pokušala da ga spase i pozvala je prijateljicu, novinarku Pončitu Pirs, da joj pomogne. Pirs je na kraju pozvala policiju koja je zatekla Rokfelera još živog, ali na samrti. Hitna pomoć ga je prevezla u bolnicu Lenoks Hil, gde je prijavljen u 23.15, da bi smrt bila proglašena u 00.20.

Oko 40 minuta kasnije Morou je objavio zvanično saopštenje porodice Rokfeler, tvrdeći da je Nelson imao srčani udar u 22.15 dok je radio na svojoj knjizi. Morou je tvrdio da je Rokfelera pronašao njegov šofer, koji je pozvao policiju, a nije ni pomenuo Megan Maršak, Rokfelerovu pomoćnicu koja je bila s njim u poslednjim trenucima.


Sledećeg jutra, međutim, mediji su shvatili da se neke stvari ne poklapaju između policijskog izveštaja i saopštenja porodice Rokfeler.

Morou je potom objavio drugi izveštaj, priznajući da Nelson nije bio u kancelariji, već u stanu na Menhetnu, ali ponovo nije pominjao plavušu. Mediji su tražili još detalja, nakon čega je Morou izdao treće saopštenje, tvrdeći da je, eto, tek tada saznao da je mlada Rokfelerova pomoćnica bila s njim u stanu, da je ona zapravo pozvala Hitnu pomoć, da je to sve što je uradila i da je trenutno na putu van grada i zato nedostupna za komentar.

Uskoro se saznalo da je Rokfeler verovatno imao aferu s Maršak, jer je kupio stan na Menhetnu na njeno ime i opremio ga sopstvenim starim nameštajem i umetničkim delima. Prijatelji Megan Maršakove su potvrdili da su ona i Rokfeler imali tajnu vezu, navodeći da je mlada plavuša bila sponzoruša u potrazi za bogatim mužem.

Vremenom je skandal zamro i pažnja je preneta na novije vesti, iako su posledice ostale. Imena Rokfeler i Maršak su često pominjana u komičnim zapletima, a glavni medicinski islednik Njujorka je otpušten kada je ukazao da je Rokfeler umro u toku seksa.

Na kraju je Nelsonov unuk, 18-godišnji Stiven Rokfeler, javno priznao mogućnost afere ne bi li okončao glasine. Čak je rekao da se nada da je Megan Maršak usrećila njegovog dedu.

- Ne znam koja je tačno bila njena uloga, ali ako je bila u vezi sa dedom nadam se da je uradila najbolje što je mogla i da je doprinela njegovim uspesima - rekao je Stiven Rokfeler.

NOSTALGIJA Prvi hrvatski paparazzo, Jadran Lazić, pre 40 godina je doveo Jodie Foster u Split i Hvar. Kaže da se tada svideo i glumičinoj majci


Jodie Foster (55) je bila nominovana 1977. za Oskara za najbolju sporednu glumicu za ulogu u filmu 'Taksista'. Te godine snimala je u Parizu 'Stop Calling Me Baby'. Prvi hrvatski paparazzo, Jadran Lazić (65), trebao je snimiti.

- Bio sam u Parizu i dobio zadatak da je pronađem. Saznao sam u kojem je hotelu. Tu se dogodila neka hemija, ne znam kako bih to opisao. Svideo sam joj se onako mlad i šarmantan. I tu je tad nešto kliknulo – priča Jadran.


Nastavili su se družiti u Parizu.

- Bili smo na jednoj večeri nedaleko od moje agencije. Jodie, njena majka, gazda i ja. Pričali smo kako sam bio u Saint Tropeu, govorio sam joj o svom životu tamo i kako sam se bavio slikarstvom. Nije mogla verovati. Uzeo sam ključ od agencije, odveo je tamo i skinuo sliku koju sam naslikao, ‘Ribar i more’, pa joj je poklonio – priča Jadran. Morao se vratiti zbog služenja vojnog roka.


- Nisam hteo, ali otac mi je bio vojno lice i nisam ga hteo osramotiti. Jodie nije mogla shvatiti da me neće biti godinu i po. Prekinula je snimanje filma i došla me ispratiti u vojsku – kaže Jadran. Jodie je tako pre 40 godina zbog njega posetila Split i Hvar. Imala je tad 16, a on 26 godina.

- To je bila neka simpatija, mladalačko druženje – kaže Jadran. Oduševila se Splitom i Hvarom, u kojima je provela osam dana. Rekla je da joj je Hvar najlepše mesto na svetu. S njom je tad bila i njena majka.

- Bio sam ja i njenoj majci drag. Jodie je već bila zvezda pa domaći ljudi nisu mogli verovati da je tu. Najviše su joj se svidele palačinke moje majke. Oduševila je i domaća spiza, riba. Gliserom smo obilazili Paklenjake - priča Jadran.


Foster su se svidele i bež pantalone i košulja koju je Jadran nosio, pa joj je on to džentlmenski poklonio, a ona mu je potom u tom kompletu pozirala. Kasnije su se dopisivali dok je bio u vojsci. Slala mu je pisma iz Amerike.

- Majka je sačuvala celi paket njenih pisama. Zanimljivo je bilo kako su mi proveravali šta mi piše u pismima. Jodie je tako pisala da je čula da Tito i Jovanka nisu u najboljim odnosima, odnosno pitala je zašto se svađaju i je li to zato što mu ne sprema palačinke. U vojsci su me pitali zašto ona spominje Tita. Ja sam rekao da spominje Tita jer mu Jovanka sprema palačinke – smeje se Jadran.


Posle se oženio pa su on i Jodie izgubili kontakt, sve dok se jednom nisu slučajno sreli na Rodeo Driveu.

- Izlazio sam iz lifta i sudario se s njom. Sat vremena smo pričali. Dogovorili smo se videti ponovno , ali svakoga obaveze odvedu na drugu stranu – zaključio je Jadran. Kad je bila dete, s glumicom se na Hvaru družio i Slavko Štimac.

- Išli smo zajedno u bioskop gledati film ‘Taksista’. Ali nas nisu pustili u bioskop jer je Jodie bila mlađa od 16 godina, iako je ona igrala u filmu - rekao je glumac.

Foster ima dve sestre i brata, Lucindu “Cindy” (64), Constance “Connie” (63) i Luciusa “Buddyja” (61). Tokom snimanja “Taksiste” i “Devojčice koja živi dole niz ulicu”, Connie je bila njena dvojnica, ali je samo Jodie ostvarila zapaženu karijeru. Dvostruka Oskarovka ne voli govoriti o privatnom životu. Više od deset godina u vezi je sa Cydney Bernard (64). Kad je ostala trudna, povukla se iz filma “Dvostruka opasnost”, a “Sobu panike” je snimala u prvim mesecima druge trudnoće. Ima dva sina, Charlesa (20) i Kita (17). O njihovom ocu nikad nije govorila niti se zna njegovo ime. Prijatelji su nagađali da je to zato što sinove želi poštedeti trauma koje je ona imala.

Njen otac, vazduhoplovni pukovnik, napustio je njenu majku nekoliko meseci pre nego što se Jodie rodila. Majka je izdržavala porodicu radeći kao producentkinja. Jodie je, zahvaljujući mami, kao devojčica snimila nekoliko reklama. Prvu ulogu dobila je 1970. godine u filmu “Menace on Mountain”, nakon čega je sledilo nekoliko Diznijevih produkcija. Afirmisala se tek 1976. godine filmom “Taksista”, u kom je bila nominovana za Oskara za najbolju sporednu glumicu.

 24sata.hr

Poslovima rukuje oprezno, a izvodi ih drsko, rekao je vojvoda Radomir Putnik za svoju "desnu ruku" - čuvenog vojskovođu Živojina Mišića.

20. januara 1921. godine, umro je vojvoda Živojin Mišić, legendarni vojskovođa u mnogim pobedama srpske vojske.

 Mišić je u Prvom svetskom ratu postao vojvoda. Učestvovao je u svim srpskim ratovima od 1876. godine do 1918. godine. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a u proboju Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.

Rođen je 19. jula 1855. godine u Struganiku kod Mionice, kao 13. dete Radovana i Anđelije, ali je tek osmoro njegovih braće i sestara bilo živo kada se rodio.

Mišić je 1874. godine upisao Vojnu akademiju.

Na početku četrdesetogodišnje službe, kao pitomac Artiljerijske škole, učestvovao je u dva oslobodilačka rata protiv Turske, 1876. godine i 1877—1878. godine, kao komandant Kolubarskog bataljona Valjevske brigade 2. klase.

Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je austro-ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u srpskoj vojsci.

Učestvovao je i u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine kao poručnik i komadant 5. puka Drinske divizije.

Od 1898. godine do 1904. predavao je strategiju na Vojnoj akademiji.

Posle majskog prevrata u kojem je 1903. godine ubijen Aleksandar Obrenović, Mišić je penzionisan kao generalštabni pukovnika, navodno zbog uticaja organizacije "Crna ruka", pošto je smatran bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića.

Mišić je reaktiviran 1909. godine, tokom aneksione krize, a na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je postavio za svog pomoćnika.

Mišić je pomogao Putniku da sastavi srpski ratni plan u slučaju rata protiv Austro-Ugarske.

U balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik i desna ruka načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Putnika i "u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske".

Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala.

Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvog dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan.

Ipak, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande.

Tokom Kolubarske bitke, Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, tada u vrlo teškoj situaciji, da zameni njenog ranjenog i bolesnog komadanta generala Petra Bojovića.

Najviše zahvaljujući Mišićevim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu.


Mišić je insistirao, što je tada smatrano rizičnim, na dubljem povlačenju da bi se celoj srpskoj vojsci dalo vremena za odmor i popunu zaliha, što je dovelo do napuštanja Beograda.

Rizik se isplatio, jer je austro-ugarska vojska previše raširila svoje linije snabdevanja i teško je poražena u srpskom kontranapadu, koji je počeo Mišić, čija je armija odigrala odlučujuću ulogu.


To je jedna od najvećih bitaka u srpskoj istoriji i Mišić je unapređen u čin vojvode.

Posle novog združenog napada nemačke, austro-ugarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915. godine, kada se srpska vojska povukla na Kosovo, Mišić je predložio kontranapad.

Predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći, i usledilo je povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije.

Na Solunskom frontu 1916. Mišić je komandovao Prvom armijom koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku u bici kod Gorničeva.

Pred kraj rata u junu 1918. Mišić je postavljen za načelnika Vrhovne komande i komandovao je srpskom vojskom prilikom proboja Solunskog fronta u septembru 1918.

Umro u Beogradu 20. januara 1921.

Bio je oženjen Lujzom Mišić sa kojom je imao šestoro dece.

Uprkos protivljenju roditelja, Lujza je pobegla za Živojina, a njeni roditelji odbili su da daju miraz.


Lujza i Živojin Mišić venčali su se 30. oktobra 1884. godine u Vaznesenjskoj u Beograd

VOJVODA MIŠIĆ O HRVATIMA I JUGOSLAVIJI


Mišić je marta 1919. godine kao načelnik Štaba Srpske vrhovne komande, na predlog regenta Aleksandra, otišao u Hrvatsku kako bi se lično obavestio o političkoj situaciji. Dvočasovni razgovor sa Aleksandrom, održan po povratku iz Splita, Mišić je prepričao svom ratnom sekretaru Miloradu Pavloviću Krpi. U nekim tekstovima objavljenim na internetu tvrdi se da je Krpa zapisao sledeće rečenice:


"Jugoslovenstvo nije narodnost, nego ideologija", rekao je vojvoda Mišić regentu Aleksandru.

"Jugoslovenstvo ne može da posluži kao temelj za izgradnju jedne realne državne celine, nego je to fiktivna ideja za koju valja pripremiti teren i naraštaje koji su daleko od shvatanja jedne celine", naveo je Vojvoda.

Mišić je na osnovu razgovora sa hrvatskim političarima, književnicima, novinarima, sveštenicima, učiteljima i običnim ljudima, shvatio da oni svi misle "da je nastao čas da Hrvatska dobije svoju samostalnost i nezavisnost".

"Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima nećemo usrećiti. Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi... Ne zaboravite, visočanstvo, moje reči", upozorio je vojvoda.


On je regentu predložio da se mora odmah otcepiti od njih, "dati im državu, nezavisnu samoupravu, pa neka lome glavu kako znaju".

Razgovor s regentom vojvoda Mišić je okončao rečima: "Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati".


Kontroverzni lik najvećeg negativca u istoriji mnogo je kompleksniji nego što se predstavlja.

Adolf Hitler, rođeni Austrijanac, nemački je vođa koji je postao simbol zla u Drugom svetskom ratu, koji je pokorio Evropu i pokrenuo „čišćenje" kontinenta od Jevreja.

Evo nekih bizarnih činjenica o njemu koje su skrivane od javnosti, a prenosi ih "Sputnjik":


Bio je zaljubljen u Jevrejku

I ne samo to, već je njegova prva ljubav bila Jevrejka. Njeno ime je bilo Stefani Isak, a ona nije znala da on gaji osećanja prema njoj, piše „Brajt sajd“. U mladosti je bio vrlo stidljiv i nije joj nikad priznao šta oseća, ali je imao brojne fantazije o kojima je posle pričao, a napisao je i posvetio joj je mnoge ljubavne pesme. Kako je od ljubavi prema jednoj Jevrejki prešao na mržnju celog naroda, teško je shvatiti.


Imao je samo jedan testis

Mnogi veruju kako je zbog tog „defekta“ stekao kompleks manje vrednosti, a testis je izgubio boreći se za Nemačku tokom Prvog svetskog rata. Ozleđen je tokom bitke na Somi 1916, a lekar mu je uklonio testis da bi mu spasao život.

Sveštenik mu spasao život

Kad je imao samo četiri godine, Hitlera je od utapanja spasao jedan dečak. On je skočio u zaleđenu vodu i spasao mu život. Kasnije, on je postao sveštenik i doživotno žalio zbog spasavanja nacističkog vođe.

Nikad nije ušao u koncentracioni logor

Uvek se držao dalje od prljavih poslova i nikada nije bio u logorima. Naredbe je izdavao tiho i nikada nije ostavljao pisane tragove s nalozima za ubijanje i genocid.

Od sigurne smrti spasao ga je Britanac

Jedan britanski vojnik je za vreme Prvog svetskog rata spasao Hitlera iako je imao naredbu da ga ubije. Hitler je kasnije pronašao novinski članak o vojniku Henriju, prepoznao ga je, i sačuvao u svojoj arhivi.

Nije mogao da podnese okrutnost prema životinjama

Hitler je izričito zabranjivao okrutnost prema životinjama, pa je u skladu s tim ograničio lov i testiranje lekova nad njima. Životinje je zamenio Jevrejima, a zakonom je zabranio mučenje nedužnih životinja.


Prvi je patentirao seks-lutku na naduvavanje

Tražio je svoje inženjere da mu izrade nešto tog tipa budući da su njegovi vojnici često dobijali sifilis od prostitutki.

Nominovan je za Nobelovu nagradu za mir

To definitivno nije nešto čime bi Nobel trebalo da se ponosi, ali zaista se dogodilo. Naime, nominovao ga je švedski parlamentarac Brant 1939. On je bio posvećen antifašizmu i nominaciju je želeo da izreklamira kao svojevrsnu parodiju. Ipak, njegova se šala nije baš svidela javnosti, prenosi "Sputnjik"

TAJNA NEMANJINE ZLATNE VILJUŠKE: Da li je naš veliki župan stvarno ponizio Barbarosu u Nišu? (FOTO)
Veliki župan Stefan Nemanja i velika županica Ana posećuju radove na manastiru Studenica. Foto: Wikimedia Commons/Dragan Raskov Milošević/slikari.rs

Ono po čemu naš narod pamti istorijski susret između Stefana Nemanje i Fridriha Barbarose nije suština njegova, koja se prvo ogleda u geopolitički genijalnoj ponudi da se stupi u savez protiv bastiona pravoslavlja, a drugo u predlogu da Srbija stupi u vazalni odnos prema Svetom rimskom carstvu. Ono po čemu Srbi pamte ovaj događaj jesu detalji koji, smatra se, govore o tome da smo tada za Nemačku bili — Evropa. Ima li takav stav uporište u stvarnosti?


Ta čuvena zlatna viljuška kojom je raški veliki župan Stefan Nemanja jeo svoju srnetinu tokom svečanog ručka sa svetim rimskim carem i nemačkim kraljem Fridrihom Barbarosom, u slavnome gradu Nišu, tokom onih čuvenih pregovora koji su po predanju vođeni bez prevodilaca a upereni protiv Romejskog carstva.

Nemanjini poklisari posetili su cara u Nirnbergu 1188. godine i pozvali ga da prođe kroz Rašku na putu ka Svetoj zemlji, uz obećanje da će Srbi nemačkoj vojsci ne samo pružiti siguran prolaz već i snabdevanje. Naredne godine, 27. jula, na tom niškom sastanku o kome u našem narodu i danas ispredaju legende, veliki je župan Barbarosi ponudio 20.000 vojnika za borbu protiv Vizantije i stupanje Raške u vazalni odnos prema Svetom rimskom carstvu (izaslanici bugarskih ustanika nudili su dvostruko veću vojsku od nas).

Ponuda je odbijena ali je ostala otvorena, pa je tako Toljen, sin kneza Miroslava, "sina Zavidova", veren ćerkom grofa istarskog Bertolda od Andeksa. Odbijena je zato što je Barbarosi namera bila da oslobodi Jerusalim koji je dve godine ponovo pao u šake muslimana, a ne da se tuče sa Grcima, iako je Nemanja iskoristio celu situaciju da, krećući se iza krstaša koji su napredovali ka Istočnoj Trakiji, osvoji dosta romejskih oblasti i gradova (uključujući i Skoplje).
Foto: Wikipedia/CrniBombarder!!!

Naravno, nešto kasnije, kada su Grci počeli da prave krstašima ozbiljne probleme i da odbijaju da ih puste da pređu Helespont (bili su tada u dosluhu sa Turcima Seldžucima), Barbarosa jeste promenio mišljenje i aktivirao onu srpsko-bugarsku ponudu, ali čim su Grci promenili stajalište i pristali da ih puste, vratio se na prvobitnu misiju (Jerusalim) i sklopio sa njima mir (nakon čega su Grci potukli Nemanju i oduzeli nam sve što smo osvojili pod krstaškim kišobranom).

Ipak, iako od ovog sastanka ništa nije bilo, kao što rekosmo, naš narod ga i dalje pamti. Ne pamti ga po tome što smo, skupa sa Bugarima, rimokatoličko carstvo huškali na bastion pravoslavlja, i ne interpretira ga kao nešto što nas efektivno sprečava da jednu reč kritike uputimo zapadnim hrišćanima koji su svega petnaest godina kasnije osvojili i opljačkali Carigrad: ovo prvo se ignoriše, a ovo ovome drugom se danas na sav glas halabuči. Ne, ono po čemu se ovaj susret pamti su detalji, ne suština, jer suština ipak donekle ruši našu idealizovanu predstavu o nama (premda istina nije ni najmanje nemoralna i neuobičajena, uostalom, to se zove — politika), dok detalji, smatra se, govore o tome da smo tada za Nemačku bili — Evropa.

Koji su to detalji? Pa, recimo onaj da su vođeni bez prevodilaca, ni sa jedne ni sa druge strane. Ima li u tome istine? Ne zna se. Zna se da je razgovorima bio prisutan barem Nemanjin brat Stracimir, tako da nije bio baš "u četiri oka"; malo je, međutim, verovatno da je Stracimir znao neki strani jezik a da Nemanja nije, te da je on bio prevodilac. Sa druge strane, Nemanja sigurno nije znao nemački (za početak, "nemački" u današnjem smislu reči nije ni postojao, postojali su različiti dijalekti od kojih ni jedan nije bio standardan), a Barbarosa sigurno nije znao srpski. Ako je tako, i ako je predanje tačno, na kom su jeziku mogli da pričaju? Jedini mogući odgovor jeste — latinski.

Fridrih Barbarosa, sveti rimski car i kralj u Nemačkoj, oko 1188. godine. Foto: Wikimedia Commons/crusades.boisestate.edu

Poznato je da je Stefan Nemanja rođen i stasao u Duklji, koja je i dalje bila pod jurisdikcijom rimskog pape i stoga pod snažnim kulturnim uticajem Italije i Latinske crkve (barem u Primorju); poznato je i da je prvo kršten po zapadnom obredu, da je, dakle, bio u verskom smislu podanik pape rimskog, te da je tek u svojim srednjim godinama kršten drugi put po grčkom obredu. Budući plemić, otac je njemu i braći mu, verovatno obezbedio kakvo-takvo obrazovanje, a prva tačka tog obrazovanja, ako ga je bilo, morala je biti učenje latinskog.

Latinski je jedini jezik kojim su Nemanja i Barbarosa mogli da govore u Nišu tom prilikom, a bez prisustva prevodilaca. Latinski je, uostalom, bio u to vreme, i još mnogo vekova kasnije, lingva franka Zapadne Evrope sa kojom smo mi uvek bili neposrednom dodiru (ni tamo ni 'vamo), i sveti rimski car ga je morao znati, ako ne tečno a ono dovoljno za diplomatske aktivnosti vladara centralne evropske sile tog doba.

Shodno tome, ako je ova pretpostavka tačna, to može biti tumačeno dvojako. Može biti da je to pozitivna stvar, dokaz naše kulturne naprednosti, jer eto, naš vladar govori strani jezik a njegov kolega ne; no, sa druge strane, svi zapadni vladari u tom trenutku govore latinski i nikome od njih latinski nije maternji, jer to je mrtav jezik koji je opstao kao jezik Crkve, evropske intelektualne elite i vladajuće klase, te klase koja ima različite maternje jezike ali se međusobno sporazumeva na latinskom.
Stefan Nemanja, veliki župan Raške, dočekuje u Nišu svetog rimskog cara Fridriha Barbarosu. Litografija Koste Mandrovića izdata u Beču u XIX veku. Foto: Wikipedia/Pixabay

Sa druge strane, to može biti tumačeno i kao da je Nemanja u stvari koristio Barbarosin jezik (njegov u crkvenom smislu) te da je to isto kao kada naš političar danas razgovora sa američkim kolegom na engleskom jeziku (tome se ne pridaje nikakav značaj, premda ta činjenica pokazuje izvesnu nadmoć onoga čiji jezik poznaje stranac; zbog toga mi i ističemo činjenicu da je srpski jezik jedno vreme tokom XV-XVI veka na otomanskom dvoru bio jezik diplomatije).

Koji još detalji postoji? Ah, da: Stefan Nemanja se potpisao regularno, a Barbarosa je stavio palac. U stvari, ne, nije stavio palac nego je lupio pečat s krstom jer je bio nepismen. U stvari, ne! Ne možemo da se dogovorimo. A zapravo, palcem se sigurno sveti rimski car nije potpisao, mogao je to učiniti jedino pečatom, pošto stvarno jeste bio nepismen.

Naravno, to ne znači da je nepismenost bila uobičajena za vladare Svetog rimskog carstva ili uopšteno Zapadne Evrope tog doba; simptomatično je što se to u slučaju Barbarose uopšte i ističe (ne samo od strane Srba već generalno) jer sugeriše da nije baš bila u pitanju norma (ako postoji dvojba oko toga da li je nepismeni Barbarosa mogao da nauči latinski, treba se setiti da nekoliko vekova ranije, Karla Velikog nepismenost nije sprečila da nauči oko pet jezika, pored svog maternjeg franačkog).
Fridrih Barbarosa, sveti rimski car i kralj u Nemačkoj, bista nastala oko 1160. godine. Foto: Wikimedia Commons/Montecappio

E sad, drugo je pitanje da li mi uopšte možemo da se busamo u grudi i pozivamo na priču o nečijoj pismenosti u XII veku, imajući u vidu vrlo jadno stanje opšteg obrazovanja našeg naroda, kao i to da li možemo da pričamo o nepismenosti nemačkog vladara od pre osam vekova vrlo dobro znajući da smo pre svega dvesta godina imali vladare koji su bili nepismeni (vožd Karađorđe i knez Miloš).

Prema tome, teško da se može govoriti o kulturnoj nadmoći Srbije u odnosu na Nemačku tokom XII-XIII veka samo na bazi toga da li je vladar bio pismen ili ne, jer, za početak, to nije bio nikakav uslov za penjanje na tron na koji se dolazilo putevima koji sa obrazovanjem nemaju baš nikakve veze. U priči o kulturnoj nadmoći daleko je važnija stopa pismenosti u čitavom društvu, a procentualno, Sveto rimsko carstvo je tada imalo puno više pismenih ljudi od Raške.

Konačno, dolazimo do čuvene viljuške, i to, ni manje ni više nego zlatne. Nemanja je, kaže predanje, jeo priborom od plemenitog metala, dok je Barbarosa jeo prstima, kao kakav divljak, što i jeste bio, jer je Nemačka tada u odnosu na Srbija bila poludivlja zemlja. Tako, barem, kaže naše predanje, koje voli da ignoriše sve što mu protivreči. Nema veze što svega dvadesetak godina pre ovog susreta jedan nemački hroničar i putopisac žitelje Raške opisuje kao divljake, a nema ni veze što nas isto tako opisuju svi grčki pisci.

Dolazak cara Dušana u Dubrovnik. Marko Murat, 1900. Foto: Wikimedia Commons/Бранко Д. Тодоровић

Nekoliko decenija nakon Nemanje, za kraljevanja Uroša I Hrapavog, opisi našeg dvora ne govore u prilog postojanju zlatne viljuške za vlade Nemanje. Čak ni osamdeset godina posle Nemanje, romejski poslanici u svojim izveštajima i dalje pričaju o prostoti i relativnom nedostatku sjaja našeg dvora. Ti opisi se tek sa Stefanom Urošem II Milutinom menjaju, tokom poslanstva Teodora Metohita januara 1299. godine, kada je u Skoplju ugovoren brak srpskog kralja sa petogodišnjom romejskom princezom Simonidom.

Ipak, nije nemoguće da je to predanje tačno, i da je veliki župan naš Stefan Nemanja zbilja koristio (zlatnu, ili bilo kakvu) viljušku a Barbarosa prste. Ono nema uporište u materijalnim dokazima, ali je daleko od nemogućeg. Šta više, vrlo je verovatno, iz razloga koje ćemo sada rasvetliti, ali opet, i da je tačno — nije dokaz kulturne nadmoći. Jeste razlog da se time ponosimo, to svakako, ali ništa više od toga.

Viljuška je kao kuhinjski pribor, dakle, kao pribor za kuvanje, nastala verovatno u Starom Egiptu, gde je, kao i u Staroj Grčkoj i Starom Rimu, korišćena za okretanje komada mesa pri pečenju. Negde u VI veku na području Romejskog carstva viljuška počinje da se koristi pri obedovanju i među bogatijim slojevima postaje norma do X veka, na prostoru čitavog Bliskog istoka.

Persijske bronzane viljuške iz VIII-IX veka. Foto: Wikimedia Commons/Marie-Lan Nguyen

Tako 14. aprila 972. godine vizantijska princeza Teofanija tokom svadbenog ručka o svom venčanju sa svetim rimskim carem Otonom II, u Rimu, izaziva skandal nonšalantno vadeći viljušku iz kutije i stavljajući komade mesa njome u usta. Svi prisutni su bili zgranuti, jer ništa slično nisu bili u svojim životima videli. Jednako tome, 1004. godine nakon venčanja bratanice romejskog cara Vasilija II, Marije Argire, sa Đovanijem Orseolom, sinom mletačkog dužda Pjetra Orseola, prilikom svadbenog ručka u Veneciji dešava se ista stvar: Marija iz kutije vadi zlatnu viljušku i koriste je kao pribor za jelo.

To dovodi od opšte osude rimokatoličkog klera, koji Mariju kritikuje zbog dekadencije, a jedan hroničar to objašnjava ovako: "Bog je u svojoj mudrosti obezbedio čoveku prirodnu viljušku — njegove prste. Stoga je uvreda prema njemu da se oni zamene veštačkom metalnom viljuškom tokom jela". Ovo je slično stajalištu koje prema brijanju brade gaji ekstremnije pravoslavno monaštvo: naime, seča brade se tumači u nekim krugovima kao suprotstavljanje Božijoj volji.

Elem, Marija Argira je dve godine kasnije umrla od kuge što je zapadno sveštenstvo (barem neki među njima) videlo kao Božiju kaznu. "Niti je izvoljevala da dotakne hranu prstima, nego bi zapovedala svojim evnusima da je seku u komadiće koje bi onda nabadala na izvesna zlatna oruđa sa dve račve i tako ih prinosila ustima. Taština te žene bila je mrska Svemoćnog Bogu, i on se, nema sumnje, osvetio", pisao je kardinal Petar Damjan.

Spomenik viljušci ispred jednog od ulaza u Gran Pale u Parizu. Foto: Wikimedia Commons/NightFlightToVenus

Zbog otpora Katoličke crkve, viljušci je trebalo vreme da pobedi. Nama to danas deluje smešno, ali i ovo što mi danas radimo, biće smešno za hiljadu godina, možda čak i za sto, možda i za pedeset, tako da ne bi trebalo da se smejemo već da stvari stavimo u kontekst. Nama je, u romejskoj kulturnoj sferi, viljuška bila simbol više klase (ako je Nemanja i koristio viljušku, malo je verovatno da je ona bila zastupljena među njegovom vlastelom), dok je u zapadnoj sferi ona bila jednostavno nepoželjna, budući "đavolski instrument". Prosto, jedna ista religija u stanju je da se u različitim okruženjima manifestuje na različite načine: recimo, Grcima su evnusi bili normalna pojava a nama nikada, o čemu svedoči i ona zanimljiva anegdota sa dvora kralja Uroša o kojoj smo već ranije pisali.

U svakom slučaju, Nemanjino korišćenje viljuške a Barbarosino korišćenje prstiju i noža, treba sagledati iz pravog ugla koji govori o kulturnim razlikama a ne superiornosti ili inferiornosti jedne ili druge strane. Objektivno, smešna je i pomisao da je ondašnja Raška bila kulturnija od Svetog rimskog carstva. Još bi smešnije bilo ovaj detalj tretirati kao dokaz naše kulturne nadmoćnosti zbog zapadnjačke "verske zatucanosti", jer bi nas to odvelo u pravcu dokazivanja da ondašnji Srbi nisu ni bili vernici (što je, složićete se, krajnje besmisleno).

Elem, viljuška kao pribor za jelo u Zapadnoj je Evropi počela da odnosi velike pobede tek u XV veku, i to baš u Italiji koja ju je prva i videla na delu. Smatra se da je ključno bilo širenje paste, koju je daleko najlakše obedovati korišćenjem "račvi". Francusku je viljuška osvojila komedijom: naime, Katarina de Mediči se godine 1533. udala za kralja Anrija II, sa sobom donela nekoliko tuceta srebrnih viljuški na poklon domaćinima, pa skupa sa svojom firentinskom pratnjom umirala od smeha gledajući nesrećne Francuze kako se bore da jedu ovim nepoznatim oruđem (slično kao što se mi danas smejemo kada neko ne zna da jede štapićima).

Gozba u kući krakovskog trgovca Mikolaja Vježeneka na kojoj je poljski kralj Kazimir Veliki okupio mnoge krunisane glave Evrope. Foto: Wikimedia Commons/i-mnk.pl

Sin njihov, Anri III, dao je svoj značajni doprinos pobedi viljuške (poljsko predanje, slično srpskom, kaže da je ovaj kralj viljušku pokupio prilikom svog putovanja u Poljsko-litvanstvu republiku, ali je istina malo složenija). Negde u isto vreme počela je da ovladava i španskim te portugalskim vladarskim i vlastelinskim trpezama.

Ipak, Evropu u celini viljuška je uspela da pokori tek u XVIII veku. Koliko je ovaj predmet bio raširen među Srbima, tada mahom pod turskom okupacijom, veliko je pitanje. Imajte u vidu skromnost i siromaštvo koje je vladalo među našim življem u to vreme, kao i relativnu skupocenost viljuške koja ne može biti od drveta i koja je stoga bila luksuz.

Stoga, na pitanje da li bi "Zlatna viljuška" kao spomen-obeležje Stefanu Nemanji u Beogradu bila adekvatna ili ne, teško je odgovoriti. Možda bi bila adekvatniji spomenik našoj mitomaniji nego najvećem od svih velikih župana. Jer, niti smo mi izmislili viljušku, niti je naše predanje stavlja u potpuno ispravan kontekst. Istina je mnogo komplikovanija, kao što možete da vidite. Sa druge strane, budući da je predanje o tom susretu u Nišu možda zaista verno događaju, te da je savremena civilizacija nezamisliva bez viljuške, rezon iza ovakvog rešenja nije nelogičan.

Najveća viljuška, spomenik u američkom gradu Springfildu, u saveznoj državi Misuri. Foto: Wikimedia Commons/Fishepat000

Jug Cerović, autor ovog predloga koji je žiri za izbor spomenika odbacio, kaže da je lik Stefan Nemanja poznatiji po tome što je osnovao dinastiju koja je postala oličje srednjovekovne srpske države nego po konkretnim delima, te da se stoga njegov lik i delo "ne mogu svesti na puko spominjanje jednog prosečnog smrtnika, već spomenik mora prvenstveno nositi simboliku tog razdoblja".

— Šta spomenik zapravo treba da obeležava? Neku davno okončanu priču ili pak korenje duha jedne zajednice? (...) Ovaj spomenik ne nameće jedinstveni narativ, on naprotiv podstiče širok dijapazon misli i osećanja. Ko nam brani da budemo avangardni, iskreno prihvatimo svu svoju prošlost i smelo zakoračimo u budućnost? — pita se on.

To nas, međutim, vraća na malopređašnji upit: da li ovo što gospodin Cerović kaže odgovara kontekstu u svetlu istorijskih činjenica, ili je pak igranje samoobmanama, mitovima i legendama bez uporišta u stvarnosti?

Izvor: telegraf

Foto: Beta

U Srbiji je objavljeno i drugo izdanje knjige „Rokenrol u kandžama interneta 2“, u kojoj Branislav Lokner i Predrag Jovanović pišu o uticaju interneta na promociju muzike za razliku od „starih medija“, i o aktivnosti na internetu legendarnih i novih muzičara.

Ta knjiga je vidjenje četiri generacije rok kulture, sastava, bendova, izvodjača i njihovo snalaženje u novonastaloj situaciji, od 2000. goine naovamo, gde promocija putem interneta preuzima primat, rekao je Lonkner u intervjuu za agenciju Beta.

U knjizi muzičari „govore kako vide svoju karijeru, da li se odnose sa nekim sentimentom prema starim vremenima, da li se snalaze u novim vremenima i svi su dali neko svoje vidjenje“.

Lokner je dodao da su za dve godine objavljene dve knjige „Rokenrol u kandžama interneta“, sa ukupno 106 aktera domaće muzičke scene.

„Prvobitna ideja je bila da se anketiraju samo bendovi iz Beograda, Niša, Novog Sada, ali na tom putu otkriven je bend iz Aradca kraj Zrenjanina, kao i scena Novog Pazara“, rekao je Jovanović.

Lokner je napisao kratak istorijat karijera muzičara i bendova, od njihovog osnivanja do danas, dok je Predrag Jovanović vodio intervjue sa muzičarima.

„Činjenica je da su svi akteri koji se pojavljuju u knjizi, a verujem da je kompletno takva situacija s domaćom scenom i generalno gledano u regionu, svesni su da promocija putem interneta za segmente kulture, subkulture, sem kada je u pitanju estrada i politička estrada, da je centralni mediji i dalje televizija, znaju da je promocija preko interneta glavna i znaju šta je najvažnije za njihovu karijeru“, objasnio je Lokner.

Mali broj muzičara koji su bili popularni od 1970-tih, ima nek sete prema „starim vremenima“, a ipak svesni sadašnjeg, „novog vremena“.

„Legendarni gitarista grupe Smak – Radomir Mihajlović – Točak, najbolji je primer starije generacije koji je najbolje od svih, iz svih generacija, svih muzičara, shvata psihologiju interneta, promociju putem interneta, strukturu interneta“, rekao je Lokner.

Autor knjige „Rokenrol u kandžama interneta“ Predrag Jovanović se osvrnuo i na upotrebu internet platformi kao što je „Jutjub“.

„Ako slušate muziku samo na Jutjubu, pa makar to bio i živi koncert, jednostavno nikada nećete imati tu emociju, nikada nećete imati taj dodir s bendom koji se nalazi na bini, i koji to prezentuje na jedan specifičan način samo tada, samo u tom trenutku, i nikada više“, rekao je Jovanović u intervjuu agenciji Beta.

Na pitanje da li je internet pomogao da se probiju i neki „loši muzičari“, Lokner je rekao da je to realnost koju je donelo novo vreme.

„Ako se plasirate preko reklame, vaš kvalitet će pobediti izmedju onih koji su reklamno osvojili tržište“, rekao je Jovanović.

Lonker i Jovanović planiraju da ove godine ili za sledećih petnaest do osamnaest meseci, objave još dve knjige razgovora s muzičarima iz Srbije, a planiraju i knjige o muzičarima Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije.

Prva knjiga „Rokenrol u kandžama interneta“, objavljena oktobra 2016, imala je do oktobra 2017. 35 promocija po Srbiji.

(Beta)

Powered by Blogger.