Showing posts with label Istorija. Show all posts

Ovu tvrđavu podigao je verovatno knez Lazar Hrebeljanović tokom sedamdesetih godina XIV veka. On, kao i njegova supruga Milica, izdavali su povelje unutar zidina ovog grada kojeg je njihov sin Stefan kasnije dodelio velikom junaku Kosovske bitke i čelniku Radiču Postupoviću, za čije se ime Koznik najčešće i vezuje. U pitanju je, naime, glasoviti Rade Oblačić iz narodnog predanja

Koznik, srpska srednjevekovna utvrda podignuta za kneževanja Lazara Hrebeljanovića u drugoj polovini XIV veka. Foto: Wikimedia Commons/Mladen Tošev

Teško je čitati o srpskom srednjevekovlju a ne razmišljati o tome šta bi bilo da je bilo, da Turci nisu nagrnuli i zaposeli ove prostore, učaurili ih u vremenu te zaustavili naš i razvoj svih ostalih balkanskih naroda. Još je teže kada bacimo pogled na fizičke ostatke tog našeg "zlatnog doba" i pomislimo da bi, da nije bilo Osmanlija, to danas bila neka izvanredna stara vlastelinska palata umesto prostih ruševina.

Tvrđava Koznik — smeštena na kupastom bregu sa oštrim stenama na tri strane koje onemogućavaju prilaz, na 921 metru nadmorske visine, oko osam kilometara zapadno od Aleksandrovca i desetak kilometara severno od Brusa — rađa upravo takve melanholične misli.

Podignuta je verovatno za vreme kneza Lazara Hrebeljanovića, tokom sedamdesetih godina XIV stoleća; zaključak je to koji naučnici izvode iz činjenice da su u Kozniku otkriveni tragovi gradnje u moravskom stilu, ali i činjenice da je upravo "u plemenitom gradu Kozniku" knez Lazar 8. avgusta 1381. godine izdao povelju najvažnijem svetogorskom manastiru Velikoj Lavri.

Pogled sa Koznika, srpske srednjevekovne utvrde podignute za kneževanja Lazara Hrebeljanovića u drugoj polovini XIV veka. Foto: Wikimedia Commons/ManeI21

Kneginja Milica boravila je u Kozniku sigurno 1402. godine, a tri godine docnije baš iz njega ona 12. septembra izdaje povelju Dubrovčanima "sa Rasine, kada se gospodin despot ženjaše"; Rasina je reka koja teče podno Koznika, kao naziv oblasti oko njega (danas Rasinski okrug), pa se često u ono doba koristila i kao metonim za sam grad.

Pomenuti gospodin despot je, dakako, njen vlastiti sin, Stefan Lazarević-Hrebeljanović koji je i sam te iste 1405. godine izdao dve povelje svom velmoži Radiču Postupoviću kojemu je dodelio Koznik, sva sela oko njega, i crkvu na Grabovničici.

Vlastelin Radič Postupović je čovek čije se ime u narodnom predanju najčešće i vezuje za sam Koznik. Pošto je vrlo verovatno da većina naših čitalaca upravo prvi put u životu čuje za njega, valja napomenuti da je u epskoj našoj poeziji zapamćen kao Rajko od Rasine ili, mnogo poznatije, kao Rade Oblačić odnosno Oblačić Rade (moguće je stoga da je Oblačić bilo prezime čitavog njegovog roda, dok bi onda prezime zabeleženo u povelji sugerisalo da je bio sin nekog Postupa). Sada se sećate, zar ne?

Pogled na Koznik, srpsku srednjevekovnu utvrdu podignutu za kneževanja Lazara Hrebeljanovića u drugoj polovini XIV veka, sa vidikovca u daljini. Foto: Wikimedia Commons/Godgivemeeverythingiwant

Uglavnom, Koznik je utvrda nepravilnog oblika koja prati konfiguraciju zemljišta na kojem se nalazi. Najveća dužina njegova je 58 metara, a širina 44; poseduje osam kula kvadratne osnove, od kojih je jedna, ona na severu, donžon-kula (takozvana poslednja linija odbrane, najsnažnija kula, utvrda u utvrdi).

Pored donžon-kule, koja se nalazi na najvišoj tački brega, postoji još jedna oveća kula, a njihova veličina ukazuje na to da su imale i stambenu ulogu. Tvrđava je imala cisternu za atmosfersku vodu sa četiri filter-bunara, a imala je i podgrađe ispod južne strane, gde je u tim davno prohujalim vremenima živelo civilno stanovništvo.

Elem, Koznik je dopao osmanlijskih šaka 1439. godine, ali je ubrzo vraćen despotu Đurđu na osnovu odredbi Segedinskog mira 1444. No, samo deceniju kasnije Turci ga ponovo zauzimaju tokom pohoda na Kruševac, a neprestano pomeranje granica Otomanske imperije duboko na zapad i sever, ne utiče na značaj Koznika. Dapače, obližnje selo Strelar je i početkom XVI veka godišnje isporučivalo turskoj posadi u Kozniku 30.000 strela.

Viteške igre u Kozniku, srpskoj srednjevekovnoj utvrdi podignutoj za kneževanja Lazara Hrebeljanovića u drugoj polovini XIV veka. Foto: Wikimedia Commons/ManeI21

Ta se turska posada nalazila u Kozniku i 1689. godine kada su srpski ustanici — u sklopu Velikog turskog rata koji je Sveta liga na čelu sa Austrijom pokrenula nakon razbijanja Opsade Beča 1683. i doprla duboko u srce Balkana — osvojili grad, kao što su učinili i sa Magličem.

Nažalost, ova vojna propada i Srbi moraju da se povlače zajedno sa austrijskom vojskom, zbog straha od turske osvete (mi smo svim srcem i dušom podržavali sve habzburške napore da se naše lepo poluostrvo napokon oslobodi od otomanskog jarma). Ipak, dok je Rasina bila slobodna jedan je austrijski oficir nacrtao plan utvrđenja i nazvao ga "Schloss Koznica" i "Cosnicher Schloss": lepo zvuči i na nemačkom, morate priznati.

Sedamdesetih su godina vršena arheološka iskopavanja, kao i konzervacija, ali od tada nažalost ništa. No, kako mi prema sopstvenoj istoriji, tako i ona prema nama. Doduše, nije sve tako crno: danas se svake godine na Kozniku o danu Svetog Pantelejmona 9. avgusta održava narodni sabor, likovno-pesnička kolonija i viteške igre. Koznik polako ali sigurno, zauzima mesto koje mu pripadaa.

Naučnici veruju da su otkrili uzrok epidemije koja je odnela život 17 miliona ljudi.

DNK analiza zuba 10 tela iz grobnice u Oahaki u Meksiku, pokazala je da je uzrok dve ogromne epidemije među Astecima u 16. veku najverovatnije bila infekcija salmonelom. 

Molekularni paleopatolog Kirsten Bos sa Instituta Maks Plank navodi da tela iz grobnice potiču iz vremena prve epidemije, koja se dogodila između 1545. i 1550. godine. 

Na sajtu Phys.org navodi se da je to ujedno jedina grobnica koja se može povezati sa epidemijom. 

Ipak, nisu samo zubi pružili ključni dokaz za otkrivanje pravog uzroka nestanka Asteka. 

Novi kompjuterski algoritam omogućio je analizu izuzetno malih delova DNK, zahvaljujući kojima je bilo moguće identifikovati vrstu bakterije. 

U pitanju je Salmonella enterica Paratyphi C, koja uzrokuje enteričku groznicu, uključujući akutnu dijareju i dehidrataciju organizma. 

Pitanje na koje još nije odgovoreno je kako su Asteci dospeli u kontakt sa ovom bakterijom. 

Istraživanje je objavljeno u magazinu Nature Ecology and Evolution.

Serija Dragana Bjelogrlića „Senke nad Balkanom” je kao retko koja prouzrokovala toliko interesovanja javnosti, gledaoci su netremice odlgledali četiri epizode, a sinoć je predstavljen Žarko Laušević koji tumači lik princa Đorđa Karađorđevića.
Žarko Laušević, foto Dragana Udovičić
Pripala mu je uloga „zaboravljenog” princa, starijeg brata kralja Aleksandra, a u sinoćnoj epizodi mogli smo da ga vidimo u psihijatrijskoj bolnici kako uzima lekove.

Iako nas verovatno tek čeka radnja prepuna preokreta, trebalo bi istaći kakvu ulogu je u istorijskom kontekstu zauzimao princ Đorđe Karađorđević (1887-1972).


Bio je prvi sin kralja Petra I i Zorke. Iako je bio prestolonaslednik, Đorđe je zbog prgave i neukrotive naravi često bio u nevoljama i nemilosti Pašića i Apisa. Kada je 1909. nogom udario u stomak svog poslužitelja, posle čega je ovaj preminuo, bio je primoran da abdicira u korist mlađeg brata Aleksandra.

List „Politika”, pišući o ovom događaju, izveštavala je da je u stvari bio primoran na abdikaciju pošto je želeo rat sa Austrijom.

„Onaj koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad trijumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato što je hteo rat Austriji”, pisalo je.

Bilo je evidentno da ima psihičke probleme i da nije podoban za ulogu budućeg kralja, a čak je jednom prilikom i on to priznao rekavši da „nije ni za princa, a kamoli za prestolonaslednika”.

Četiri godine po Aleksandrovom dolasku na presto, Đorđe je 1925. uhapšen i boravio je u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici u Nišu. Kada je njegov brat Aleksandar ubijen u atentatu prilikom odlaska u Marsej 1934, ponadao se da će biti pušten na slobodu, ali to se nije dogodilo i iza rešetaka je ostao do početka Drugog svetskog rata.

Zanimljivo je da su ga oslobodili Nemci i to zato što su smatrali da će moći da ga iskoriste i postave ga da vlada okupiranom Srbijom. Međutim, on je to odbio, što mu je donelo trojako poštovanje – i naroda i saveznika i komunista.

Po okončanju rata njegov ugled je još više porastao među sunarodnicima, ali on nije želeo da prihvati ništa što mu je nuđeno. General Peko Dapčević mu je ponudio automobil i ličnog šofera, a on je na to rekao: „Dovoljan mi je moj bicikl”.

Iako je nova vlast Karađorđeviće proglasila za neprijatelja i oduzela im imovinu, on je ostao da živi u Beogradu kao jedini član dinastije. U braku sa Radmilom Radonjić nije imao dece, a u prestonici Srbije preminuo je 1972.


Dok je velika većina Amerikanaca bila zapanjena nacistima, postojala je i značajna grupa ljudi koji su gajili simpatije prema rasističkoj i antisemitskoj poruci.

"German American Bund" (Nemačko - američka federacija), organizacija Nemaca u Sjedinjenim Američkim Državama, organizovala je 1939. godine u poznatoj njujorškoj dvorani Medison Skver Garden skup koji je okupio 20.000 pristlica nacizma.

Maršal Kari, autor dokumentaraca nominovan za Oskara, u istorijskim arhivama je pronašao snimak tog događaja. Ono što je video ga je zapanjilo, pa je odlučio da prikaže te snimke kao opomenu Amerikancima.

"Prva stvar koja mi je pogodila je to da je takav događaj mogao da se odigra u srcu Njujorka", rekao je Kari za The Atlantic.

"Osećao sam se kao da gledam epizodu Zone sumraka u kojoj je istorija imala drugačiji tok. Ali to nije bila naučna fantastika - to su bili pravi, istorijski snimci."

Umesto da od snimaka napravi standardni istorijski dokumentarac sa naracijom, odlučio je da ga "sačuva kinematografski čistim i neposrednim, kao da je gledalac tamo, da gleda i da se bori sa onim što vidi."

"Snimci su toliko snažni, da je iznenađujuće to što da nisu deo nastavnog programa istorije svake srednje škole. Mislim da je taj događaj iskliznuo iz naše kolektivne svesti delom i zato što je zastrašujuć i neprijatan. Govori o našoj zemlji koju bismo zaboravili. Želeli bismo da mislimo da su se pojavi nacita svi Amerikanci odmah usprotivili. Ali, dok je velika većina Amerikanaca bila zapanjena nacistima, postojala je i značajna grupa ljudi koji su gajili simpatije prema rasističkoj i antisemitskoj poruci. Kada vidite da se 20.000 Amerikanaca okupilo u Medison Skver Gardenu, možete biti sigurni da su postojali mnogi koji su ih pasivno podržavali", kaže Kari.

"U delu govora Frica Kuna koji nije u filmu, on pozdravlja oca Koflina, čije su radio emisije hvalile Hitlera i Musolinija, a moglo je da ih čuje 30 miliona slušalaca. Henri Ford i Čarls Lindberg su izrazili antisemitska uverenja. I novinski magnat Vilijam Randolf Herst je izjavio: 'Kad god čujete istaknutog Amerikanca koga nazivaju fašistom, obično možete se se uverite da je čovek jednostavno odani državljanin koji podržava američki način života."

To su bile ideje koje su, ako ne i univerzalno prihvaćene, smatrane legitimnim stavovima. Ali, dve godine posle ovog skupa, Japan je napao Perl Harbor i Nemačka je objavila rat Americi. Tada je takva vrsta filozofije postala neprihvatljiva. Kad su nacisti počeli da ubijaju američke vojnike, počeli su da sakrivaju činjenicu da su Amerikanci ikada delili njihovu filozofiju.

"Na kraju, Amerika se udaljila od nacista, ali ovaj događaj je podsetnik da stvari nisu morale tako da se završe. Da Ruzvelt nije bio predsednik, da Japan nije napao, moguće je da bismo prošli bez ulaska u rat. A da nacisti nisu ubijali američke vojnike, moguće je da njihova filozofija ne bi postala takav tabu?", zaključuje Kari.

Field of Vision - A Night at the Garden from Field of Vision on Vimeo.

nationalgeographic.rs

U poslednjim rečima ima nečeg fascinantnog. Ponekad je u pitanju neka mudrost, ponekad poslednja šala, a ponekad ljudi na samrtnom odru govore šta će ko da nasledi prema testamentu. Pogledajte šta je 18 poznatih ličnosti izgovorilo u poslednjim trenucima života.

Karl Marks, filozof

“Poslednje reči su za budale koje nisu dovoljno rekle.”

Ričard Fejnman, teorijski fizičar

“Ne bih voleo dva put da umrem. Toliko je dosadno.”

Arhimed, matematičar

“Ne dirajte moje krugove!”

Arhimed je ubijen u Drugom punskom ratu. Prema istoričaru Plutarhu, jedan vojnik je došao kod matematičara pošto mu je naređeno da ga odvede rimskom vojskovođi Marcelu. Arhimed je, međutim, upravo rešavao matematički problem i odbio je da pođe pre nego što ga reši. U napadu besa, vojnik ga je ubio, iako je Marcel naredio da mu sačuvaju život.

Napoleon Bonaparta, francuski vojni i politički vođa

“Francuska, vojska, na čelu vojske, Žozefina.”

Hemfri Bogart, glumac 

“Nije trebalo da pređem sa viskija na martini.”

Oktavijan Avgust, prvi rimski car

“Zatekao sam Rim od opeke, a ostavljam vam ga u mermeru.”

Prijateljima koji su bili uz njega tokom njegove vladavine, navodno je rekao:
“Da li sam dobro odigrao ulogu? Onda mi aplaudrajte kada odem.”

Džo Dimađo, bejzbol igrač

“Najzad mi se pruža prilika da vidim Merilin.”


Čarls Darvin, najpoznatiji po doprinosu teoriji evolucije

“Uopšte se ne plašim da umrem.”

Bob Marli, muzičar

“Novcem ne možete kupiti život.”


Leonardo da Vinči, pronalazač i slikar

“Uvredio sam Boga i ljudski rod zato što moje delo nije dostiglo kvalitet kakav je trebalo.”


Marija Antoaneta, kraljica Francuske 
Pošto je slučajno nagazila dželata dok se pela na gubilište:

“Izvinite, nije bilo namerno.”

Mišel de Notr Dam (Nostradamus), francuski apotekar i prorok 

Njegovo poslednje (tačno) predskazanje glasilo je: “Do svitanja ću biti mrtav.”

Džon Adams, drugi predsednik Sjedinjenih Država

“Tomas Džeforson će me nadživeti.”

Adams i Džeferson su u početku bili protivnici, ali su se kasnije sprijateljili.
Međutim, istina je da je Džeferson umro istog dana nekoliko sati ranije.

Ser Artur Konan Dojl, lekar i pisac, najpoznatiji po “Šerloku Holmsu”
Njegove poslednje reči bile su upućene supruzi: “Divna si.”


Ludvig van Betoven, kompozitor i pijanista
Prema nekim izvorima, Betoven, koji je do kraja života potpuno ogluveo, rekao je:
“U raju ću moći da čujem.”
 
Drugi tvrde da je rekao:
“Plaudite, amici, comedia finita est” (tapšite, prijatelji, komedija je završena).
 
Treći kažu da mu je izdavač doneo 12 flaša vina i da su mu poslednje reči bile:
“Kakva šteta, prekasno!”



Powered by Blogger.